Radi lakšeg razumevanja, HRT, koji je radio sa njom priču, ovu ženu je nazvao Marija, mada to nije njeno pravo ime. Marija je želela da sačuva svoju anonimnost. Dugo je kolebala pre nego što je odlučila da podeli sa novinarima priču o svom životu u garaži, o svojoj sudbini koja ju je dovela do toga da vrata garaže postanu glavna vrata njenog doma.
Garaža, mesto gde treba da se smeste vozila, bicikli, zalihe koje se ne upotrebljavaju svakodnevno i stvari koje nam nisu trenutno potrebne. No, zanimljivo je kako neke od tih garaža, kako podzemnih tako i nadzemnih, služe kao domovi – a ne za automobile, već za ljude.
"Morala sam da se preselim u garažu. Nisam imala baš mnogo izbora", rekla je Marija za HRT, koja već od 2015. godine boravi u tami jedne od garaža u zagrebačkom kompleksu.
Prozori na garaži su bez stakla, prekriveni samo drvenim daskama, zbog čega je unutra još mračnije.
Marija spava na improvizovanom krevetu. U pozadini se čuje Radio. Na podu, gde nema tepiha, uočava se mesto koje je povremeno vlažno. I pored toga, Marija održava prostor čistim i urednim, s ponosom ističući da ga redovno čisti. Miris sredstva za čišćenje oseća se u vazduhu.
"Sredila sam svoj kutak. Iako je sve bilo zastrašujuće, sada je mnogo bolje."
U svom životu, Marija je već promenila mnogo podstanarskih stanova i radnih mesta. Trenutno radi kao čistačica. Njena plata je redovna, ali skromna.
Njena primanja nisu dovoljna za pronalaženje stana u Zagrebu, gde su cene poslednjih godina toliko porasle da čak i oni sa većim primanjima teško pronalaze stan koji bi im omogućio pristojan život. Potrebno joj je više finansijskih sredstava da bi se skrasila i istovremeno obezbedila dovoljno novca za osnovne potrebe, uključujući hranu.
Za garažu koju koristi plaća 500 kuna mesečno. Razmišljajući, ona postavlja pitanje:
"Kada bi mogla da priušti veći iznos za kiriju, ostalo bi mi vrlo malo od plate. Kako da nastavim?" Tokom svog života doživljavala je periode bez posla. Uzdala se u socijalnu pomoć i državnu pomoć, ali to nije bilo dovoljno. Posle plaćanja stanarine često je ostajala u bez novca za osnovne potrebe, poput hrane. Ona je iz jednog od većih gradova u Bosni i Hercegovini, a osamdesetih godina prošlog veka preselila se u predgrađe Zagreba tražeći bolje poslovne prilike i uslove za život.
„Moje sestre su se udale, osnivale porodice, a mama me je podsticala da tražim sopstveni izvor prihoda kako ne bih dospela u položaj kao neki drugi“, priča Marija o svojim počecima.
„Snalazila sam se nekako, našla posao, živela... Onda su usledili štrajkovi, pa rat, ostala sam bez dokumenata i posla“, priseća se svojih iskustava tokom teškog perioda.
Ratno vreme donelo je brojne izazove. „Ratni period je bio posebno težak, ostala sam bez posla, a tražili su razna dokumenta da dokažem moj identitet i versku pripadnost“, priseća se Marija.
"Bila sam prinuđena da tražim hranu po kontejnerima. Iako nije bilo lako, morala sam da jedem šta god sam našla", dodaje ona.
Radila je kao prodavačica novina u garaži unutar zgrade u Zagrebu tokom pet godina. Naknadno je pronašla svoj dom u jednoj od tih garaža u istoj zgradi. Danas i dalje živi tamo.
"Naišla sam na oglas o iznajmljivanju garaže i odmah kontaktirao vlasnicu kako bih je rezervisala pre drugih. Tako smo se sreli ispred same garaže. 'Iznajmljuješ?' - pitala sam. 'Da, iznajmljujem.' - odgovorila je. Rekla sam joj: 'Treba mi, ako je slobodno, prihvati me. Ako ne, stvarno nemam drugi izbor."
Iako joj je prvobitno bilo teško prilagoditi se životu u garaži, sada se već donekle navikla. Unutar garaže ima struju, što joj omogućava da povremeno pripremi obrok na šporetu. Tušira se u garaži, iako je ranije koristila tuš kod drugih, to više ne praktikuje. Za odlazak u toalet koristi zajednički toalet u kompleksu. Takođe obavlja pranje veša u garaži.
Nekako je naučila da se prilagodi okolnostima. Ne zavisi od drugih da joj pružaju pomoć ili da nešto traži. Kao što je vidljivo, posjeduje samo osnovne stvari. Čak ima samo jednu kašiku.
Otvorena vrata povremeno predstavljaju problem zbog kradljivaca koji su više puta ukrali flaše koje ona prikuplja i tako zarađuje novac.
Srećom, novac ne drži u garaži. Kompleks garaže u kome ona živi takođe je dom brojnih bendova, ali oni Mariji ne smetaju. Momci koji sviraju u garaži prekoputa, kaže, dobri su prema njoj, ponekad joj donesu flaše. Supruga jednog od njih donela joj je kolače za Božić i Uskrs.
Na pitanje šta joj najviše nedostaje, odgovara – živim kako mogu. Ćutim i patim, šta da kažem, dodaje.
Pored svih problema, Mariju razara dijabetes
Dok se leto povlači i ustupa mesto hladnijim danima, Marijin život u garaži postaje još izazovniji tokom zime.
Prethodna zima nije bila suviše rigorozna, ali su dve prethodne bile veoma hladne. Ona se seća kako je svaka kap vode u kanti zaledila.
Pitali su je novinari HRT-a da li strahuje od zime i smrzavanja tokom spavanja.
Žene su joj donosile ćebad, kapute, jakne, čarape, pa se dobro obavija, kaže.
Njen život dodatno komplikuje dijabetes, dijagnoza koja je stigla tokom ratnih vremena kada joj je majka preminula, a ona nije imala priliku da prisustvuje sahrani. Zbog ovoga je zavisna od insulina i mora pažljivo pratiti ishranu.
Jednom je izgubila svest zbog visokog nivoa šećera i ostala bez svesti četiri i po sata. Drugi put su je hitno prevezli u bolnicu.
Kada se povratila svesti, sve je bilo iznenađenje. Od šoka, nije znala kako da reaguje.
Nedostajala joj je snaga, osećala je kao da sva energija napušta njeno telo. Jedva je mogla da hoda. Sada je oprezna po treći put. Ne zna kako će se nositi s tim. Zato je zamolila socijalnog radnika da joj pošalje nekoga da je poseti...
S Bogom je zahvalna što ima svoje ruke, noge, sposobnost za rad. Ne sme ni pomisliti da postane invalid, da bude zavisna od drugih...
Marija se prijavila kod sveštenika u obližnjoj crkvi kao parohijanka. Međutim, on od njih ne traži pomoć. Ima i sestre i braću sa kojima je u kontaktu, ali kaže da ni od njih ne može da traži pomoć.
Marijina porodica ni ne zna da ona živi u garaži. Ne želi da brinu, kaže, ali priznaje da se i ona stidi.
"Ne mogu ni da im kažem gde živim. Ćutim. Bojim se da bi im bilo teško, reći će, gde si otišla, živiš u gradu, svi žive na lepšim mestima, a ti si tu. I ne mogu reći koji je razlog kada vam treba... Bojim se, oni su stariji i stariji od mene, neću da ih uzimaju k srcu, da se razbole... "
Kad odem u penziju, onda mogu da odlučim da odem da živim negde na selu. To mi je najveća želja. Dok mi ne dođe penzija, ne idem nigde, kaže Marija. Iako je radila i u Austriji, više nije zainteresovana za odlazak na rad u inostranstvo.
