Upoznali su se u Beogradu 1851. godine, što je svakako bio trenutak koji je odredio dalji Miličin ljubavni život. Od tog trenutka ona je lebdela između romantičnih emocija i prijateljstva, ipak nikada se nije usudila da dozvoli da njene čežnje isplivaju na svetlost dana… Ljuba je bio najprisutniji čovek u njenom životu, i kako je smatrala najbolji srpski pesnik. Pesme koje je želela da objavi uvek bi prvo slala njemu na čitanje. Na njenom stolu uvek su mogle da se vide Nenadovićeva “Šumadinka” ili “Putnička pisma” kao i njegova fotografija u crnom plaštu.
Čak je i Vuk Karadžić provodadžisao da se Milica uda za Nenadovića, a nju je, kako je zapisala, posle toga bilo stid da se prema pesniku “ponaša sestrinski”. Na koncu svega njena ljubav je zanavek ostala platonska i nikada se nije udala, a isti slučaj bio je i sa Čika Ljubom – ostao je neženja.
U najstrožem centru grada, ušuškana i u “debelom” hladu, mirna i tiha, a opet užurbana i urbana, “čuči” uličica, koju uvek biramo kada hoćemo da izbegnemo metež i vrevu… Koliko ste samo puta prošli Čika Ljubinom, “galopom” ili sitnim koracima, zaokupljeni različitim mislima, a nikada se niste zapitali po kome zapravo nosi ime? Ko je uopšte bio čika Ljuba?
Beograd se dostojno odužio Ljubomiru Ljubi Nenadoviću, profesoru, diplomati, novinaru, akademiku, poeti, dodeliviši ulici u samom centru gradu njegovo ime. Zapravo, nadimak… Jer Nenadovića, tog intelektualca blage narave i junačkih porodičnih korena, svi su iz milošte zvali Čika Ljuba.
– Ljubomir Nenadović rođen je u Brankovini kod Valjeva u jednoj od najuglednijih i najznamenitijih porodica u Srbiji, koja je zadužila domovinu kroz generacije i pokolenja… Sin je čuvenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, prvog Karađorđevog diplomate i pisca “Memoara”, Prote Mateje Nenadovića, a unuk kneza Alekse, kojeg su dahije pogubile u seči srpskih knezova početkom 1804. godine.
Ljubu Nenadovića krasilo je evropsko obrazovanje i kosmopolitski duh, pripadao je prvom naraštaju mladih Srba koji su se školovali u inostranstvu, govorio je nekoliko svetskih jezika i bio intelektualni div svog vremena. Njegovo pero bilo je britko, ali nadasve puno vedrine, dosetljivosti i humora, sa glavnim ciljem da zabavi i pouči dušu čitaoca… Stvaralaštvo čika Ljube obojeno je jednostavnošću, pitkošću i srdačnošću.
Ljuba je sebe prevashodno smatrao pesnikom, ali se lako kretao kroz različite žanrove – pisao je poučne priče za narod, basne, satirične i humorističke poeme, stihovane pripovetke, besede, putopise, a neretko je radio i kao prevodilac. Danas ga znamo kao jednog od najčitanijih pisaca srpskog romantizma i čoveka koji je umnogome uticao na razvoj masovne čitalačke publike. Nenadović je najviše uživao u ulozi pesnika – on je izjednačavao život sa stvaranjem poezije; stihovi su bili njegova duhovna i životna biografija – sve što je mislio, želeo i video on je prenosio na papir.
Za života Ljubomir Nenadović zadužio je narod ne samo bogatim književnim stvaralaštvom, već i društvenim uticajem i boravkom na visokim funkcijama. On je predavao na Liceju u Beogradu, potom je službovao u ministrastvu prosvete i unutrašnjih dela, a na kraju oprobao se i kao diplomata – postavljen je za sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu.
Deset godina je bio i načelnik Minisatrstva prosvete, nakon čega je zatražio penziju i povukao se u rodnu Brankovinu. Takođe, vredi napomenuti da ga je knez Milan Obrenović, koji će kasnije postati i kralj, imenovao za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.
Zanimljivo je, međutim, da je najveći trag u istoriji srpske književnosti ostavio kroz svoje putopise, pet knjiga pisanih u obliku pisama. To su “Pisma iz Švajcarske”, “Prva pisma iz Nemačke”, “Pisma iz Iitalije”, “Druga pisma iz Nemačke” i “Pisma o Crnogorcima”. Ona nemaju toliko umetnički, koliko kulturološki i istorijski značaj, a kako je i sam Nenadović istakao stvorena su tako da “svaki čitatelj ima utisak kao da su baš njemu pisana”.
“Pisma o Crnogorcima”, su nastala kao rezultat prepiske sa knezom Danilom. Ljuba Nenadović bio je donekle opčinjen Crnom Gorom i tamošnjim narodom, divio se njihovom čojstvu i junaštvu. Dragocena su i “Pisma iz Italije”, koja svedoče o prijateljstvu i zajedničkom putovanju kroz Italiju sa Njegošem. Nenadović je pokrenuo i časopis “Šumadinka”, koji je sa povremenim prekidima izlazio sedam godina. Međutim, kako se stalno podsmevao cenzuri, neretko i kritikujući vlast, list je zabranjen s obrazloženjem da “prkosi praviteljstvu našem”.
Ono što je za srpsku književnost, prosvetu i kulturu Ljubomir Nenadović učinio nemerljivo je – on je “naslednik” Dositeja Obradovića čiju je tradiciju nastavio i osigurao joj mesto u budućnosti.
Danas, Čika Ljubina ulica spaja trg na kome je spomenik Knezu Mihailu i Ulicu Kneza Mihaila, što je pomalo simbolično – na ovaj način dva velika prijatelja ostala su povezana i nakon smrti. Naime, knez Mihailo i Ljuba Nenadović gajili su blizak odnos, i važili su za dobre prijatelje. Nakon ubistva kneza, književnik je dugo, dugo bolovao i patio u tišini, posebno jer je u atentatu učestvovao jedan od njegove braće.
