Za kraljicu rokabilija Vandu Džekson legendarni Motorhedov Letmi tvrdi:
“Bila je s Elvisom, ne može biti više kul nego što jeste”. Turneja s Kraljem rokenrola koju je dogovorio njen otac godinu nakon potpisivanja ugovora s kultnom britanskom izdavačkom kućom, Decca, otvorila joj je vrata za tvrdi, brzi, promukli rokenrol, a da nije još ni izašla iz srednjoškolskih klupa u Oklahomi. Afera je bila kratka, nevina. U dokumentarcu “The Sweet Lady With the Nasty Voice” (2008.) ponosno pokazuje prsten i Prislijevu posvetu. Počela je s Kantrijem i gitarom za pojasom da bi vrlo brzo, tokom kasnih pedesetih i početkom šezdesetih, prešla u rokerske vode te se proslavila obradama Džesi Mae Robinson, “Let’s Have a Party” (1958.) koju je ponovo oživelo “Društvo mrtvih pesnika” i Elvisove “Heard Headed Woman” (1958.), kojoj je dodala svojstven, bezobrazni stih “you betcha, yeah”.
Brze, energične izvedbe s promuklim, interesantnim vokalom postale su njen zaštitni znak sasvim slučajno i u znak revolta jer joj je jedan producent savetovao da peva mekše. Devojka je ispunjavala očev san u haljinama golih ramena koje je za nastupe šila njena majka.
Hitovi “Fujiyama Mama” (1959.) i “Funnel of Love” (1960.) zacementirali su njen status atomski energične kantautorke, kako će je opisati Bob Dilan. Završila je čak na dvomesečnoj turneji u Japanu. Tinejdžerski, pomalo infantilni stil koji prati žanrovsku odrednicu rokabilija bio je samo jedna u nizu transformacija karijere koja se proteže na više od sedam decenija i ukupno četrdeset šest albuma. Sarađivala je s Džekom Vajtom, Elvisom Kostelom, The Cramps, Džastinom Taunom Earlom, drugovala s Merlom Hagardom, Vilijem Nelsonom, Krisom Kristofersonom.
Menjala je žanrove od kantrija, roka, gospela do bluza. Nije se libila da odbije da nastupa zbog rasne nepravde dok je bila na turneji s The Poe Kats. Čak i kad je 1956. pevala zaslađenu kantri baladu “I Gotta Know” dodala joj je brzi, gitarski rif te se tada činilo da je po vokalu, tekstu i odeći došla kantautorka koje je videla itekako više sveta od ostalih. Ne čudi zato njen moto: “Uradi to drugačije, a ne onako kako svi to rade.”
Obožavatelji će često reći kako je u svetu roka duboko podcenjena, iako je od 2009. u Kući slavnih rokenrola. Za njeno je primanje lobirao tada Kostelo, dok se Tajmsovom kritilaru Nilu Genzlingeru učinilo kako je izbacivanje gore spomenuta dokumentarca godinu ranije bio čin besramne samopromocije ne bi li je se čim pre primilo u kuću slavnih, iako sam priznaje da je Džekson ucrtala put svim kantautorkama još pedesetih i šezdesetih.
Uostalom, Adel je rekla kako je njena pesma“Rolling in the Deep” inspirisana njenom “Funnel of Love”, a filmski reditelj Džim Džarmuš će ju uvrstiti u sauntrek filma “Samo ljubavnici preživljavaju” (2013).
Iako je uglavnom sama pisala tekstove, zadržavajući se na miksu između detinjaste, plesne zaluđenosti i čvrstine koja s godinama prelazi u tugu, teško se oteti utisku da su na njenu karijeru najveći uticaj imali prisni menadžeri, prvo otac, a zatim suprug Vendel Gudman koji su pažljivo oblikovali zvezdu ženske fragilnosti, koja u bilo kojem trenutku može okupirati auditorijum svojom neukroćenom, divljom energijom. Možda najintimniju stranu, opušteno i dostojanstvenu čujemo u albumu “Blues in My Heart” (1964.) jer sa sedamdesetima dolazi preobražaj na hrišćanstvo pa sasvim drugačiji, smireniji vokal.
U poznijim godinama objavljuje dva albuma, “The Party Ain’t Over” (Third Man Records, 2011.), koji producira Džek Vajti “Unfinished Business” (Sugar Hill Records, 2012.), producira ga prerano preminula zvezda Džastin Taub Erl. Oba izazivaju podeljene reakcije. Tinejdžerski tematski slojevi i glasni bubnjevi ne uklapaju se u iskustvo i zrelost koju donosi breme starosti. Zato se jedinim bljeskom čini singl “Blue Yodel No. 6”, obrada oca zabavne muzike Džimija Rodžersa. Slične, podeljene emocije izaziva po njenim rečima poslednji album “Encore” (2021.) nastao u saradnji s Džian Džet i Kenijem Lagunom pre njenog penzionisanja 2019. i nakon moždanog udara.
U osam pesama sudara se mladalačka energija s ljubavnom, tugaljivom melanholijom. “Treat Me Like a Lady” s Džet daje neku starinsku feminističku patinu sa stihovima “strong man with tender touch”, a “Two Shots” s Džet i El King pogađa svaki zvuk, ali ne i pravi emocionalni registar. Zanimljivo, Vanda Džekson je najjača i najiskrenija baš kao i tokom šezdesetih u baladama poput obojene kantrijem “That’s What Love Is” i zrele ljubavne “We Gotta Stop” kad prekrasnim, čistim vokalom zapeva: “You were a kid, and I was in need”. Poput mnogih drugih izvođača i kantautorki te ere Vanda vešto oblikuje sliku o sebi. Slatkoću s grubošću. Nežnost s energijom. Ali pritom neverovatno malo i promišljeno skida intimne slojeve, čak i kad ne može više ništa izgubiti.
