Roberta Džoan Anderson, rođena 1943. u kanadskoj provinciji, postaće svetski poznata kao Džoni Mičel, dobitnica osam Gremija, uključujući i onaj za životno delo 2002. Napisala je pesmu “Woodstock” koja je dala ime celoj generaciji i redovno se pojavljuje na listama deset najboljih kantautora 20. veka – napisao je Dejvid Jaf u tek objavljenoj biografiji Džoni Mičel pod naslovom “Lakoumna kćerka” (Reckless Daughter).
U HBO-ovoj seriji “Devojke” nedavno su koristili njenu numeru “Free Man in Paris”, a na dodeli Oskara 2016. otpevali su njenu “Both Sides, Now” za oproštaj s nizom velikana koji su nas te godine napustili, od Prinsa, koji je voleo Džoni, do Leonarda Koena, koji je bio njen ljubavnik.
– Za savremeni svet Džoni Mičel više je od ikone sedamdesetih i od pop zvezde. Ona je opevala naše tuge, naše uspone i padove. Sama više ne nastupa, ali njene ploče i dalje sviraju i trajni su dokumenti lepote i nesavršenstva. I sve dok ljudi budu slušali muziku, njena priča će biti ispričana njenim glasom, njenim čudnovatim akordima, njenim neponovljim stilom – napisao je Jaf.
Džoni Mičel jedno je od najvećih imena pop muzike, a njeni nadahnuti stihovi – koji kao da su organski srasli s inovativnim harmonijskim i melodijskim linijama – doneli su joj posebno mesto na sceni. Od prvog albuma “Song to a Seagull”, koji je 1968. producirao njen tadašnji ljubavnik Dejvid Krozbi, preko platinastog “Ladies of the Canyon” iz 1970. i intimnog “Blue” iz 1971, koji se smatra jednim od najboljih albuma svih vremena, sve do džez eksperimenata s velikanima kao što su Džako Pastorijus, Čarls Mingus i Herbi Henkok (koji je 2008. osvojio Gremi za album s obradama pesama Džoni Mičel u izvođenju Nore Džouns i Tine Turner, između ostalih) i poslednjeg albuma “Shine”, koji je snimila 2007, Džoni je ostala svoja, originalna i nepotkupljiva.
Publika i kritika ponekad su prepoznavali njen talenat, ponekad baš i ne, ali zato joj se kolege dive. Muzičari kao što su Prins, Tori Ejmos, Bjork, Eni Lenoks, Sindi Loper, Madona i Robert Plant priznali su da je nemerljivo uticala na njihov rad.
Danas 73-godišnja Džoni živi povučeno, boreći se s bolestima koje je prate od najranijih dana. Odavno je odsutna s muzičke scene, za koju nema previše lepih reči, upoređujući je sa septičkom jamom.
– Amerika je kao prerađeni sir. Sve mora biti homogenizovano. Pivo je razvodnjeno, lepotice su sve iste, muzika je homogenizovana, sve zvuči isto – razdraženo je izjavila Džoni, koja je često zaobilazila dodele nagrada koje je osvojila.
Jednom je odbila i ponudu da nastupi u Las Vegasu za honorar od milion dolara (“Ta pustinjska rupa poljubac je smrti za ozbiljnu muziku”, rekla je), a nije učestvovala ni na otvaranju Olimpijskih igara 2010. u Vankuveru – premda su je zvali – jer ju je tada, kako je objasnila, strahovito mučio takozvani Morgelonsov sindrom, zbog kog nije mogla ni da navuče odeću na sebe.
Morgelonsov sindrom je nedovoljno objašnjen poremećaj pri kojem bolesnik ima osećaj da mu po koži ili ispod nje gmižu insekti koji ga izjedaju, a smatra se da je psihičke prirode. Džoni, koja opisuje napade bolesti toliko bolnim da je mogla jedino da puzi po podu dok su joj se noge grčile, uverena je da u njenom slučaju ona ima veze s dečjom paralizom koju je preležala u detinjstvu, jer je pogađa upravo na istim mestima koja je bio zahvatio i polio.
Živela sa dva muškarca, sestrinu smrt jedva preživela: Životna priča Šarlote Rempling! (FOTO)
Džoan se rodila 7. novembra u provincijskom Fort Maklaudu u Alberti. Majka Mirtl bila je učiteljica pa domaćica, otac Bil vojnik, kasnije vlasnik radnje s mešovitom robom. Brak očito nije bio naročito srećan, a majka je svojoj jedinici uvek govorila: “Nemoj da imaš decu kad porasteš!”
Kad je Džoan bilo devet godina, preselili su se u ništa manje zabiti Saskatun, gde se devojčica razbolela od dečje paralize tokom epidemije koja je harala jer još nije postojala vakcina. Obolelo je oko 600 hiljada dece, među kojima i njen sunarodnik Nil Jang, kasnije slavni muzičar. Odvezli su je u karantin stotinak kilometara od kuće, gde je nedeljama slušala šištanje veštačkih pluća i gledala dečka u krevetu pokraj sebe kako kopa nos.
– Bila sam ukočena i mišići u leđima mi nisu više radili. Zato mi se kičma iskrivila kao kod slomljene lutke, a noge su mi bile paralisane – seća se Džoni. Majka ju je za sve to vreme posetila jednom, otac nijednom, što zbog udaljenosti, što iz straha od zaraze. Prognoza je bila da Džoan više nikad neće hodati, ali ona nije htela da se pomiri sa životom u kolicima pa je počela glasno da peva i da se moli.
– Ne Bogu, ni Isusu, nego sudbini ili nečemu takvom. Govorila sam: “Vrati mi noge i odužiću ti se”. I sve sam ih zapanjila kad sam ustala i prohodala – ispričala je autoru biografije.
Isprva nije sanjala o muzičkoj karijeri. Zanimalo ju je slikarstvo, a muziku je doživljavala samo kao zabavu, slušala je “Hit paradu” na radiju i obožavala ples.
– Bila sam totalno antiintelektualna. Volela sam da plešem i da slikam, i to je uglavnom bilo to. Što se ozbiljnih rasprava tiče, u to doba su uglavnom bile pseudointelektualne i dosadne. Kad bih videla vršnjake kako sede i rešavaju svetske probleme, uvek bih pomislila: “Sve u svemu, radije bih plesala” – izjavila je Džoni.
Svoj prvi instrument, ukulele, kupila je za 36 dolara kad joj je bilo 15 godina i naučila da ga svira kako bi mogla s društvom da peva jednostavne pesme. Kasnije je savladala i sviranje gitare, razrađujući vlastite hvatove za akorde zbog prstiju oslabljenih bolešću. Kad se upisala u Školu likovnih umetnosti u Kalgariju, gde je provela oko godinu dana, počela je da nastupa po klubovima da zaradi za piće i cigarete – pušila je od devete godine, ponekad i po četiri kutije na dan – a onda se otisnula dalje, u Toronto. Tamo je srela dečka kojeg je poznavala iz srednje škole, izgubila s njim nevinost i ostala u drugom stanju.
– Ne možete zamisliti kakva je to sramota bila. Gore nego da sam nekoga ubila – rekla je jednom Džoni.
Abortus tad nije bio legalan pa je mlada žena u februaru 1965. rodila devojčicu Keli Dejl i dala je u dom. Nedugo posle toga upoznala je Čaka Mičela, folk pevača iz Mičigena, za kojeg se udala nakon samo nekoliko dana poznanstva i preselila se u Ameriku u nadi da će s njim osnovati porodicu i uzeti kćerkicu nazad. Venčanicu i haljine za deveruše sašila je sama. No, čim su se venčali, Čak joj je rekao da mu ne pada na pamet da preuzme na sebe brigu o tuđem detetu, pa je malena Keli otišla usvojiteljima. Šest meseci kasnije Džoni je ostavila Čaka i zadržala samo njegovo prezime, a u Jafovoj biografiji tvrdi kako je on bio njen “prvi ozbiljni eksploatator”.
Kao da je gubitak kćerke pokrenuo nešto u njoj, počela je da piše vlastite pesme i tad je nastala dirljiva “Little Green”, žalopojka za detetom kojeg više nema, ali Džoni ju je snimila tek nakon što je postala slavna. Dok je nastupala na nizu festivala i u klubovima, prateći sebe na gitari, njene pesme su čuli drugi pevači i počeli da ih pevaju. Bafi Sen- Mari snimila je “The Circle Game”, a Džudi Kolins “Both Sides Now”, koja je postala hit i donela autorki i ime i zaradu. Mičel je ipak zlobno ismevala njeno izvođenje tvrdeći kako se prenemaže i “zvuči damski”, što je Kolins čudilo, sve dok joj Dejvid Krozbi nije objasnio:
– Ma Džoni mrzi sve.
Krozbi, tada još član sastava Byrds, nagovorio je Džoni da skine lažne trepavice i upoznao je s muzičkom scenom u Lorel kanjonu u Los Anđelesu, gde je kupila kuću. Nakon njega živela je s Grejamom Nešom, u kući kojoj je on posvetio domaćinsku odu “Our House”, a kad ju je zaprosio, umalo je pristala, ali onda se, kaže, setila svojih baka koje su morale da odustanu od vlastitih snova zbog udaje, i rekla ne.
– To mi je slomilo srce – priznala je i nestala.
Jedno vreme je putovala po svetu, a onda se vratila da snimi album “Blue”, ranjiva “kao celofanski omotač na kutiji cigareta”, kako je sama rekla. Pesme s tog albuma tako bolno ulaze u intimu da joj je Kris Kristoferson, dok ju je slušao kako ih svira, rekao:
– Džoni, nemoj sve da otkrivaš, sačuvaj nešto i za sebe.
Uz “Little Green”, na albumu su i “River”, do danas snimljena u više od 500 verzija, kao i “A Case of You”, možda najromantičnija pesma koju je Mičel snimila, o vezi s još jednim velikim muzičarom i pesnikom, Leonardom Koenom. A onda je opet nestala, ovaj put nakon neke vrste sloma živaca.
– Neprestano sam plakala. To je bila godina suza. Ljudi su stigli na Mesec, ja sam plakala. Nisam mogla da boravim u društvu jer me je sve teralo u suze – rekla je Džoni, koja nema objašnjenja za tu bolest, osim da je posredi bila “biohemijska neravnoteža” koja je možda neurološka posledica dečje paralize.
U to doba je kupila imanje u Britanskoj Kolumbiji, koje i danas poseduje, uz takođe prostrani posed u Bel Eru u Kaliforniji, i čitala Frojda, Junga i “I Ching”, a onda se opet okrenula muzici i ljubavima.
Premda su joj u časopisu Rolling Stone zlobno dodelili titulu “kraljica seksa” jer je nanizala tolike partnere, neko je dobro primetio da njene veze “ne impresioniraju toliko količinom koliko kvalitetom”. Zabavljala se s muzičarima kao što su Džejms Tejlor i Džekson Braun, bila i s naočitim Semom Šepardom, nedavno preminulim piscem i glumcem, kojem je posvetila ne baš laskavu pesmu “Coyote”, a udvaranja Vorena Bitija i Džeka Nikolsona je odbila.
Sa Džakom Pastorijusom istraživala je džez, kao i s bubnjarom Džonom Gerinom, s kojim je 1975. bila na turneji “Rolling Thunder Revue”, na koju su išli i Dilan i Džoan Baez, gde su se, kaže Jaf, konzumirale tone kokaina. Čista je bila jedino Baez, dok se Džoni drogirala iako je dugo tvrdila da su joj jedini poroci bili kafa i cigarete.
Posle te turneje snimila je album “Hejira”, pun kokainske energije, pa onda krenula sve više prema džezu s “Don Juan’s Reckless Daughter” i saradnjom s Čarlsom Mingusom, koju je takođe obeležila bolest, ali njegova: legendarni džez basista bolovao je od amiotriofične lateralne skleroze ili Lu Gerigove bolesti, i umro je pre nego što je izašao album “Mingus”.
Od Dona Alijasa, svirača na udaraljkama, trpela je fizičko zlostavljanje, a ipak je s njim izdržala četiri godine, a 1982. udala se za 25-godišnjeg basistu i tonca Larija Klajna. Iako je s njim bila u braku 12 godina, u biografiji ga naziva “naduvanim patuljkom”. Uverena da je neplodna, s Klajnom je ostala u drugom stanju, ali nije htela da se odrekne ni cigareta, ni kafa, ni kokaina, pa je doživela spontani pobačaj i izgubila dete.
Cigarete su joj uništile i glas raspona tri oktave, koji je od grlenog tenora dosezao do kristalnog soprana. Kad je 2000. snimala album “Both Sides Now”, članovi Londonskog simfonijskog orkestra rasplakali su se dok su je pratili, možda oplakujući taj nekad čudesni glas kojeg više nema.
Nakon poslednjeg albuma Džoni se povukla, posvetila se uglavnom svojoj prvoj ljubavi, slikanju, borbi s nesanicom, od koje pati godinama, i drugim boljkama koje je nisu napuštale. Pre pet godina našli su je na kuhinjskom podu u nesvesti: dijagnostikovana joj je aneurizma mozga i završila je na hitnoj operaciji. Davali su joj male izglede za oporavak, ali Džoni je opet preživela. Izgleda da joj je sudbina još jednom uslišila molitvu.
Dvaput izgubljena kćerka
Malena Keli, koju je Džoni dala na usvajanje nedugo nakon što ju je rodila, odrasla je kao Kiloren Gib u dobrostojećoj porodici u Torontu, studirala je na Harvardu i radila kao manekenka. Premda je od biološke majke nasledila visoke jagodice i sklonost cigaretama, nije znala za nju sve dok je nije potražila kad je i sama s 27 godina ostala u drugom stanju.
Džoni i Kiloren napokon su se srele 1997. i mediji su poludeli intervjuišući sve živo, od usvojitelja pa sve do Džoninih već ostarelih roditelja. Ubrzo je na videlo izašlo da stanje nije baš idilično: majka i kćerka, obe tvrdoglave, glasno su se sukobljavale, a Kiloren se tako žučno svađala s tadašnjim dečkom, s kojim je u međuvremeno dobila još jedno dete, da je morala da interveniše policija. U opštem cirkusu Džoni i Kiloren su 2001. prekinule sve veze. No, možda nije sve izgubljeno jer je nekoliko godina kasnije Mičel izjavila kako uživa kao baka dvoje unučadi.
Ludače iz kanadske provincije
Margaret Atvud, autorka ‘Sluškinjine priče’, i Džoni Mičel istovremeno su dobile zvezde na kanadskoj Stazi slavnih u Torontu 2001. Šest godina kasnije Džoni su primili u Dvoranu slavnih kanadskih kantautora, a govor njoj u čast držala je Margaret, koja je naglasila kako su njih dve imale vrlo slična detinjstva.
– Ne brinite se, ja neću pevati – rekla je Atvud – ali Džoni Mičel i ja imamo mnogo toga zajedničkog, premda sam ja starija, a ona ima svetliju kosu. Obe pripadamo generaciji kanadskih ludača. U ranim šesdesetima, kad je Kanada bila samo prazno mesto na kulturnoj geografskoj karti, ako biste rekli: ‘Ja sam spisateljica’ ili ‘Hej, ja sam Džoni Mičel i postaću svetski slavna muzičarka’, ostali bi vam odmah odvratili: ‘Ma ti si luda!’ A to ste još morali pomnožiti s deset ukoliko ste bili iz provincije. Ali Džoni je ipak postigla upravo to.
Muzička scena u Lorel kanjonu
Scena u Lorel kanjonu začeta je kad se krajem šezdesetih u njega doselio Frenk Zapa. Džim Morison iz Dorsa navodno je tu napisao ‘Love Street’. Mišel i Džon Filips živeli su tamo 1965. kad je njihov bend Mamas and Papas bio na vrhuncu. Dejvid Krozbi, Stiven Stils, Grejam Neš i Nil Jang u tom kraju su stvorili bend, a u njemu su stanovali i Linda Ronstat i Kerol King, Džejms Tejlor i Džekson Brauni. Džoni Mičel kupila je tu za 36 hiljada dolara kuću s pogledom na Zapin vrt.
– Kad mi je majka došla u posetu, tri gole devojke plutale su na splavu po jezeru koje se nalazilo u vrtu. Mama je bila užasnuta – seća se Džoni, koja pamti kako je u tom kraju posle podne vladala kakofonija bendova na probama, a noću se nije čulo ništa osim mačaka i ptica rugalica, i mirisalo je na eukaliptus.
