Ne dajem intervjue jer, kao prvo, smatram da nemam šta da kažem, a kao drugo, verujem da su mediji puni govana. Mislim da sam poslednji intervju dao pre deset godina. Ne znam kome, što vam dovoljno govori šta mislim o tim stvarima. Ali kako izvesno poštujem mladost, odlučio sam da dam intervju za vaš list – rekao je Terens Stiven Makvin novinaru školskih novina Ričardu Krausu dok je snimao film “The Hunter” početkom 1980, desetak meseci pre nego što je preminuo.
Sedmog novembra navršilo se 40 godina od kada je sa životne scene sišao komandant holivudskih antiheroja iz zlatnog perioda fabrike filmova i snova. I dok mlađe generacije moraju da izguglaju osnovne informacije o tome ko je bio i šta je predstavljao Stiv Mekvin, oni stariji, u selekciji 40+, s nostalgijom se sećaju kinematografskog junaka uz čije su likove, u zavisnosti od žanra, plakali ili se smejali. U filmovima u kojima se pojavljivao sa kupljenom bioskopskom kartom obavezno se dobijala i emocija, za razliku od današnjice kada su, u većini slučajeva, kokice najbolji deo sedenja ispred velikog ekrana.
Kao što je to slučaj s većinom velikana pop kulture, njegov karakter nije bio jednodimenzionalan: s jedne strane pažljiv i human, s druge prznica i prevarama sklon ženskaroš. Uprkos manama, imao je nekoliko životnih načela kojih se pridržavao: ne junači se na slabijima, ne potcenjuj druge i uvek daj svoj maksimum kad se prihvatiš nekog posla.
Start nije obećavao. Rođen je kao autsajder, a onda se, posle čestih boravaka u nokdaunu, uspravio i zgrabio svoju sreću. Slično kao mnoge njegove kolege, do glavnih uloga je stigao sporednim putevima. Rođenjem 1930. bio je osuđen na propast. Od oca Vilijama Makvina, pilota kaskadera u cirkusu, nasledio je samo prezime. Nije ga upoznao jer je Makvin senior napustio Džulijan, Stivovu majku, nekoliko meseci pošto je ostala u drugom stanju. To je ostavilo ozbiljne posledice na njegovo formiranje. Dugo je pokušavao da se oslobodi osobine da brzo odustaje od ljudi i prostora izbegavajući da preuzme odgovornost za druge. Odsustvo oca umnogome je odredilo njegovo detinjstvo i mladost.
Velika škola i velika depresija!
Kad je imao tri godine, u vreme Velike depresije, majka ga je iz rodnog Indijanapolisa poslala zajedno sa bakom i dekom, Lilijen i Viktorom, u Slejter u Misuriju kod bakinog brata Kloda, koji ga je ubrzo uzeo pod svoje. Uz njega je zavoleo auto i moto trke i dobio neke od najvrednijih lekcija, kao i zlatni džepni sat na kome je pisalo “Stivu – koji mi je bio kao sin”.
Kao osmogodišnjak vratio se kod majke koja se u međuvremenu preudala. Disleksičan i delimično gluv kao posledica infekcije uha, mladi Stiv je bio povučeno dete. Očuh ga je toliko mlatio da je s devet napustio kuću i živeo neko vreme na ulici, gde je postao deo bande koja je optužena za nekoliko provala i krađa. Nesposobna i nezainteresovana da vaspitava sina, Džulijan ga je poslala kod deda-ujaka Kloda u Slejter.
Ne uspevši nijedno mesto da doživi kao svoje, da izgradi odnos pripadnosti prema porodici i lokalnoj zajednici, s lakoćom je napuštao dom sa pojavom bilo kakvih problema. A njih je bilo u izobilju. Imao je 12 godina kada se pridružio majci u Los Anđelesu gde se udala treći put. Nakon što ga je policija dovela kući s lisicama na rukama posle krađe automobilskih guma, očuh ga je temeljno propustio kroz šake. Kad ga je bacio niz stepenice, Stiv se uspravio i procedio kroz zube: “Ako još jednom staviš svoje smrdljive ruke na mene, kunem ti se da ću te ubiti.” Posle incidenta, očuh je nagovorio Džulijan da podnesu sudu zahtev da se smesti u dom u Činu s obzirom na to da je “nepopravljiv”.
Okružen drugim dečacima sličnih životnih priča, osetio se po prvi put delom zajednice. Boravak u domu mu je, po sopstvenom priznanju, pomogao da sazri. Na kraju je postao uzor drugima, pa je izabran za Dečački savet koji je predlagao pravila ponašanja u domu. Kasnije, kad je već bio zvezda, stalno se vraćao u dom kako bi se družio s napuštenim dečacima.
Instituciju u Činu napustio je sa 16 godina i ponovo otišao kod majke, koja je u to vreme živela u njujorškom Grinič Vilidžu. Posle kratkih iskustava rada na teretnom brodu i u javnoj kući, prijavio se u mornaricu uz pismenu dozvolu majke jer je imao manje od 18 godina. Vojska je, kao što je to slučaj s većinom muškaraca, napravila čoveka od njega. Pošto je uspešno savladao obuku, brzo je napredovao. Stigao je u rekordnom roku do čina redova prve klase, da bi potom pokazao svoje staro lice buntovnika i mangupa. Sedam puta je degradiran. Poslednji put zato što se nije vratio u jedinicu dve nedelje po isteku vikend odsustva. Vojna policija ga je je našla u jednoj uvali s devojkom.
Pružio je otpor tokom hapšenja, zbog čega je završio u zatvoru 41 dan. To je bila blagotvorna kazna. Rešen da zaradi novu šansu i povrati poštovanje, promenio se. Tokom boravka na Aljasci spasao je život petorici mornara i zahvaljujući tome je uvršćen u počasnu gardu koja je obezbeđivala jahtu predsednika Harija Trumana.
Koliko god mu prijala zbog redovne plate i discipline, vojska ga je gušila, osećao se zarobljeno u predvidivosti puta koji je izabrao. Zato je napustio mornaricu i upisao školu glume u Njujorku. Paralelno sa studijama, odlazio je na moto-trke u četvrtima poznatim kao mesta za izbegavanje. Vikendom je za pobedu mogao da zaradi 100 dolara, što bi po današnjim merilima iznosilo deset puta više. Posle nekoliko minijaturnih rola u njujorškim pozorištima, debitovao je na Brodveju 1955. u predstavi “A Hatful of Rain” sa Benom Gazarom u glavnoj ulozi. Prečicom do slave krenuo je iste godine kad se preselio u Holivud. Angažovao je agenta i brže nego što je i sam očekivao počeo da dobija uloge.
Nakon skromnih početaka u vidu mini-uloga u manje uspešnim filmovima, dobio je angažman u vestern seriji “Trackdown”. Ostavio je dobar utisak i kupio ulaznicu za novu seriju “Wanted: Dead or Alive” koja je tek počela da se snima. Iako je i u njoj glumio negativca, lovca na glave, Makvin je pokazao sposobnost da odbrani lik koji tumači i pridobije simpatije publike. Dobri honorari iz vestern serija nisu mogli doći u povoljnijem trenu. S prvom suprugom Nil Adams, kojom se oženio 1956, počeo je da planira da kupi kuću jer su oboje želeli potomstvo. Kćerka Teri Lesli na svet je došla 1959, a godinu i po kasnije i sin Čed.
Jedan veličanstveni!
Sreća mu se ponovo osmehnula a da nije morao prstom da mrdne. Iako je podela za ostvarenje “Never So Few” uveliko bila gotova, kapriciozni i moćni Frenk Sinatra rešio je da iz filma izbaci Semija Dejvisa Džuniora zato što se drznuo da u blago negativnom kontekstu priča o njemu u radio-intervjuu. Uloga je dodeljena Makvinu. Uz Sinatru kao protežea, dobio je mnogo krupnih kadrova, što je naposletku rezultiralo pozitivnim kritikama.
Posle dobrog iskustva u “Never So Few”, reditelj Džon Sterdžes pozvao je Stiva u “Sedam veličanstvenih”, ispostaviće se koju godinu kasnije, remek-delo sedme umetnosti. Već tu, gotovo na samom početku filmskog života, pokazao je uspravnu kičmu i čvrst karakter. U svojoj autobiografiji Eli Valah je otkrio kako je Jul Briner, u to vreme velika zvezda Holivuda, bio prilično uznemiren pojavom glumca koji je privlačio više pažnje od njega, bio popularniji među ekipom i s lakoćom osvajao svaki kadar.
Film “Sedam veličanstvenih” doživeo je veličanstven uspeh. Osim što mu je doneo komercijalnu blagodet i slavu, omogućio mu je ulazak u red velikih holivudskih zavodnika. Žene su ga proganjale. U kratkom vremenskom roku od stidljivog momka preobrazio se u švalera s visokim stepenom samouverenosti. Sa licem bitange i šarmom dečaka, s lakoćom je odvodio žene u krevet, uprkos tome što je bio u braku.
Zahvaljujući filmovima “The Great Escape”, “Love with the Proper Stranger”, “The Sand Pebbles”, “The Thomas Crown Affair” i posebno “Bullitt”, tokom šezdesetih zaradio je status najplaćenijeg glumca. Bogatstvo je trošio na svoje strasti: brze automobile, motore i pijanke s prijateljima. Bio je popularan kao Isus, i to u vreme kad je televizija još uvek bila novotarija koju sebi nisu mogli da priušte svi. O tome svedoči pesma “Star Star” koju su mu Rolingstonsi posvetili na albumu “Goats Head Soup” 1973. Premda je u njegovoj spavaćoj sobi bilo prometno kao na Menhetnu u podne, odlučio je da promeni životne navike kad se zaljubio u glumicu Ali Makgrou na snimanju filma “The Getaway”. Ubrzo se razveo od supruge Nil i oženio Ali.
Stivovi bliski prijatelji, a njih nije bilo mnogo, tvrdili su da je ona bila njegova jedina prava ljubav: “Bio je lud za njom, voleo ju je i onog dana kad je umro”, rekao je jedan njegov intimus. Brak sa Ali je trajao do 1978, kad su se sporazumno razveli. Nekoliko meseci pre smrti, u januaru 1980, oženio se treći put. Njegov izbor je pao na manekenku Barbaru Minti. Osim zvaničnih supruga, potvrđeno je da je bio u vezi sa Loren Haton, Kendis Bergen, Mami van Doren, Barbarom Li, Natali Vud…
Disciplina tela!
I u momentima najveće slave i uspeha, tokom sedamdesetih, nije odstupao od rutine stečene za vreme boravka u mornarici. Trenirao je dva sata svakog dana, uključujući trčanje ne manje od osam kilometara. Disciplinujući telo vežbao je duh, zaključio je njegov prijatelj, fotograf Vilijam Klekston. “Pušio je marihuanu gotovo svakodnevno”, dodao je, dok je biograf Mark Eliot tvrdio da je na vrhuncu popularnosti trošio velike količine kokaina. Uprkos pričama o korišćenju psihoaktiva, Makvin je bio etalon profesionalnosti. Nikada nije kasnio na snimanja ili dolazio na njih nespreman. Poštovao je tuđe vreme. Njegovi pravi poroci bili su cigarete i alkohol.
I upravo je nikotin bio okidač za Stivove prve zdravstvene tegobe. Tokom 1978. nije mogao da se oslobodi upornog kašlja. Sve teže je dolazio do daha, pa se posle završetka snimanja filma “The Hunter” u decembru 1979. podvrgao detaljnom pregledu. Otkriven mu je tumor na pleuri pluća, koji obično nastaje zbog dužeg izlaganja azbestu. A kako je često nosio azbestna odela za vreme vožnji trka, postalo je jasno da su dve njegove strasti – nikotin i auto-trke – uzrokovale bolest. Stvari su se rapidno pogoršavale. Već u februaru je procurila informacija da ima metastaze u trbušnoj duplji, a National Enquirer je tvrdio da je glumac u “terminalnoj fazi”.
Kako zvanična medicina nije imala odgovor za njegovu bolest, rešenje je potražio u Meksiku kod kontroverznog Vilijama Donalda Kelija, koji je teško obolele pacijente lečio modifikovanom Gersonovom terapijom koristeći klistiranje kafom, često kupanje šamponom i injekcije ćelija krava i ovaca. Takav tretman, naravno, nije dao rezulat.
U stomaku je Stiv imao ogroman tumor koji američki lekari nisu želeli da operišu procenjujući da takvu hiruršku intervenciju ne bi izdržalo njegovo srce. Zbog toga je krajem oktobra 1980. otišao ponovo u Meksiko, u Sijudad Huarez, gde se u bolnici prijavio pod lažnim imenom Samjuel Šepard. Preminuo je sedmog novembra u tri sata i 45 minuta, 12 časova posle operacije tokom koje mu je izvađen tumor težak pet kilograma.
Po sopstvenoj želji, kremiran je, a njegov pepeo prosut je po Tihom okeanu.
Malo je filmskih zvezda koje su istovremeno bile spoj mangupa i džentlmena. O toj alhemijskoj formuli za profesionalni i životni uspeh govorio je holivudski lepotan Robert Redford, istakavši kako je “bio nesrećan što nije izgledao poput Stiva Makvina, jer je on bio muškarac u koga se žene zaljubljuju dugo i istrajno”.
Makvinovo nasleđe, iako bogato, ostalo je nedorečeno. Napustio je životnu pozornicu prerano, u vremenu kad je mogao da pruži još blistavih uloga. Uprkos hendikepu da je na filmskom platnu imao ograničen rok delovanja od svega dvadesetak godina, postao je ikona pop kulture zato što je u svojoj ličnosti ujedinio heroja i antiheroja.
