Vlasta Velisavljević bio je jedan od najboljih srpskih glumaca ali malo ko zna da je njegova životna priča toliko tužna i uzbudljiva da bi od nje mogao da se napravi neki dobar holivudski film.
Početak Drugog svetskog rata je sa porodicom dočekao u Beogradu. Sa drugarima Miletom Vražićem i Nemanjom Markovićem je u vreme najveće gladi krao jabuke iz vagona koje su Nemci slali svojim vojnicima na Istočnom frontu. Oni bi kroz rešetke velikim iglama probadali jabuke i kupili ih u vreće, pa ih kasnije prodavali Beograđanima. Sve dok ih Nemci nisu uhvatili.
NE PROPUSTITE
Rat ste proveli u Beogradu?
– Tako je. Pored nacističkog pravila „sto za jednog“, koje je važilo samo za nas Srbe i Ruse, nemačku okupaciju pamtim po strahovitoj gladi, siromaštvu, po jezivo hladnim zimama.
Stanovao sam na stotinak metara odavde, kod „Londona“. Mile Vražić, Nemanja Marković i ja bili smo čuvena trojka; dečaci koji su na beogradskoj Železničkoj stanici od Nemaca u početku krali cepanice. Zime su, kažem, bile strašne: preko zaleđenih reka moglo se preći i kolima. Pored cepanica, krali smo i jabuke, koje su nacisti, otimajući ih od srpskih seljaka, slali svojima na Istočni front. Ti vagoni s jabukama imali su prozorčiće i nas trojica bismo, zahvaljujući specijalnom oruđu koje smo provlačili kroz otvore, a koje je na vrhu imalo debelu iglu, naboli jabuku, izvukli je, slagali u vreće i prodavali. Svi naši kupci bili su u čudu, pitali su se zašto je baš svaka jabuka morala biti probodena. U svakom slučaju, „biznis“ je cvetao sve do trenutka dok nas Nemci nisu provalili.
Koje godine?
– Početkom 1943. imao sam sedamnaest godina. Nedugo nakon tog hapšenja odveden sam u nacistički logor Dortmund Herde, koji je bio „filijala“ Dahaua. Spaslo me je to što sam bio mlad i zdrav jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Ujutro bi nas odvodili u fabriku na rad, a uveče vraćali u logor. Sve dok im nisam pobegao.
Pobegli ste iz nacističkog logora?! Kako?
– Jedan od majstora u toj fabrici uzeo me je za svog pomoćnika. Prezivao se Bergman i bio je nešto stariji od mog oca. Iako Nemac, često bi mi, kad bi dolazio u fabriku na posao, od kuće donosio hranu. Sve što sam dobijao od njega delio sam s ruskim zarobljenicima, koji su, među nama logorašima, imali ubedljivo najgori i status i tretman. Jednoga dana moj me je majstor odveo u susednu fabriku, a onda i u svoju kuću. Doneo mi je neke stare cipele, njegova žena mi je ponudila ručak. Sećam se da sam na jednom od zidova primetio uramljenu fotografiju mladog momka. Bio je to njihov sin, koji je poginuo na Istočnom frontu. Možda je gospodin Bergman u meni video tog svog sina, ko zna. Valjda je zato, uprkos stravičnom riziku kojem se na taj način izložio, sve i organizovao.
Šta je organizovao?
– Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je, kad sam već pobegao iz logora, pomogla da se preko Minhena najpre dočepam Zagreba, a onda Zemuna i Beograda. Mnogo godina nakon bekstva iz nacističkog logora posetio sam Dortmund, kasnije otišao i do logora Herde. Na mestu na kojem se nekada nalazila fabrika granata i koje je stradalo tokom savezničkog bombardovanja 1945. prostiralo se prelepo jezero. Ipak, neke sam stvari uspeo da rekonstruišem: tunel kroz koji su nas nacisti svakodnevno vodili u fabriku, logor, našu baraku… Baš na tom mestu, na mestu barake u kojoj sam bio zatočen, izgrađeno je pozorište – Hamza teatar. Neverovatno!
Šta se dogodilo s vaša dva druga? Jesu li i oni završili u logoru?
– Nisu. Nemci su samo mene uhapsili. Njih dvojica su ostala u Beogradu, prešla u ilegalu. Neposredno nakon oslobođenja nas trojica pokušavali smo da se dočepamo Amerike, da pobegnemo iz zemlje.
Zašto?
– Nije nam se svidelo to što smo videli. Po ovom ovde parku (park ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nap. aut.) ljudi su jurili jedni druge, ubijali se. Tokom okupacije četnici su jurili partizane; posle 1945. bilo je obrnuto. I to se više nije moglo podneti. Zato smo odlučili da bežimo. Ali nismo uspeli. Uhapšen sam i odveden u zatvor koji se nalazio na beogradskoj Adi. Onda je moj otac kukao i molio vlasti da me puste. Na kraju su me ipak pustili. Doduše, nisam dugo bio na slobodi: već 1950. ponovo sam uhapšen i odveden na Goli otok.
