Dok smo mladi, uvek nam se čini da za sve ima vremena i da najbolji dani ili najbolje godine još uvek nisu došle. Neki kasno shvate da je to vreme zapravo prošlo, ili nikada nije ni dolazilo... Bilo kako bilo, svaki čovek se, naročito u starosti, pita da li je proživeo život najbolje što je mogao.
Da li bi sve bilo drugačije da ste doneli drugačije odluke u nekom trenutku? Šta bi bilo da ste ipak prihvatili taj posao? Ili priznali toj osobi da je volite? Da ste ipak odlučili da se preselite? Šta bi bilo da je bilo?
Studija objavljena od strane Američkog udruženja psihologa istraživala je baš ovo pitanje, preispitujući zašto se ljudi najviše kaju u četrdesetim godinama. Jedna stvar se nametnula kao najčešća - to što nisu bili iskreni prema sebi i što nisu živeli onako kako su zapravo želeli.
Istraživanje se fokusiralo na teoriju protivrečnosti, koja ukazuje da svako od nas ima tri verzije samog sebe - istinsku, idealnu i verziju koja bi trebalo da budemo.
Istinska verzija je ona ko smo zaista i kako nas ljudi pecipiraju. Idealna je ona kako sebe vidimo idealno, kakvi bismo voleli da budemo. Prema ovoj teoriji, najviše se kajemo zbog razlika između istinske verzije i druge dve.
Prema ovoj studiji, najviše se kajemo jer nismo živeli tako da postanemo idealna verzija sebe, najčešće jer je mišljenje drugih odnosilo prevagu u odnosu na lično mišljenje. Drugim rečima, najviše se kajemo jer nismo imali hrabrosti da živimo kako smo zapravo želeli.
Sledeći put kada budete pred nekom odlukom, setite se ovoga i stare dobre izreke: Bolje da se kaješ zbog onoga što si uradio, nego zbog onoga što nisi...
