Prelepo

Desilo se usred Beograda: Ovo je najlepša priča o upoznavanju koju ste ikada čuli!

Okrenem se u pravcu iz kojeg ruka dolazi. Ugledam nebo. More. Ne znam šta sam ugledala, ali sam osetila blago podrhtavanje u kolenima...

Lifestyle 14.02.2020. - 10:00h Autor: Stil.kurir.rs
Foto: Shutterstock

Kad me pitaju kako sam upoznala muža, i dan danas, posle 6 godina braka plus godinu dana zabavljanja, ne mogu da iskontrolišem osmeh, gotovo dečiji osmeh, koji mi se "omakne" na licu kad se setim. Taj trenutak toliko je bio simpatičan da i dalje o njemu mislim kao o nekakvoj bajci u koju sam slučajno upala ili sam je možda i sanjala.

 

Elem, bilo je to ovako...

 

Imala sam tada 27 godina i već mi je bilo dosta izlazaka i potrage za partnerom koji će ispuniti moje kriterijume i sa kojim ću deliti poglede na svet, sve radosti, pa i probleme.

 

Shvatila sam da nikad neću naći ono što tražim ni u klubovima, ni na poslu. Ponekad sam mislila da sam definitivno propustila neku dobru priliku, a da to nisam ni primetila i da nikad neću upoznati nekog normalnog dečka koji će mi odgovarati i kojem ću odgovarati ja, sa svim mojim, kako mnogi kažu, dečjim pogledima na svet i velikim srcolikim naočarima ružičaste boje koje uporno odbijam da skinem, čak i sada sa 34 godine. Kakvi su to moji dečji pogledi, pitate se možda?

 

"Neću muškarca koji će da me zove u fensi klub. Hoću da me zove na Plazma šejk. Neću da jedem u skupom restoranu, hoću dečka koji će hteti sa mnom da gleda film u pidžami (provela bih život u pidžami, pa šta?!) i da usput ne slikamo fensi kolačiće i stavljamo na Fejs, nego da se "davimo" u Plazmi i mleku kao kad smo bili mali - neke navike nisu stvorene da "odrastu" :). Takav ili nikakav", govorila sam drugaricama. Odmahivale su glavama i u pogledima sam im videla sažaljenje jer ću ostati usedelica.

 

I tako vam ja jednog dana, umorna od glupih cimanja, besmislenih razgovora o glupostima i gledanja u momke koji umesto u mene gledaju u telefon, odustanem i s posla u petak krenem do prodavnice, pa pravac kući na filmski maraton u samoći. Ignorisala sam pozive drugarica za izlazak. Nema tamo sada ničega i nikoga za mene, ići ću neki drugi put, i to isključivo kada mi se bude igralo, a ne da tamo tražim partnera.

 

Ulazim u prodavnicu, uzimam šta mi treba, ostalo mi je još da uzmem Plazmu i već se radujem činiji omiljenog mlevenog keksa okupanog mlekom. Spazim velika crvena slova sa natpisom "Akcija" iznad mesta na kojem stoji Plazma, a on gotovo prazan. Taman sam mislila da napravim male zalihe, a na rafu jedna jedina kutija. Hvatam je, ali ne mogu da je uzmem. Odjednom je tu još jedna ruka.

foto: Profimedia

Okrenem se u pravcu iz kojeg ruka dolazi. Ugledam nebo. More. Ne znam šta sam ugledala, ali sam osetila blago podrhtavanje u kolenima. Čini se da vreme stoji, ja blenem u to plavetnilo uokvireno savršenim okruglim linijama i gustim trepavicama; kakav mi je izraz lica bio ni dan danas ne smem da zamislim. A onda mi se prikaže i blještava niska bisera između dve najlepše krive linije na svetu. Osmeh od milion dolara oblikuje se u reči i izgovara: Uzmi ti. Mucam nešto tipa: Neka, neka, uzmi ti.

 

Ne, uzmi ti, kaže i smeje se (verovatno najglupljoj faci na svetu koju je video), sada već počinjem malo da se mrštim i kažem: Ne, uzmi ti. Okrećem se da odem, a onda čujem iza sebe: Hej, 'ajmo ovako.

 

Okrećem se, a on piše po kutiji od Plazme. Pitam se po milioniti put koliko li ludaka ima u ovom gradu i šta radi ovaj, a on ponovo razvlači osmeh i kaže: Izvoli. Sad možemo da je imamo oboje. Samo zovni ako ti ostane malo. Namigne i gotovo u sekundi nestaje.

 

Ostajem sa onom Plazmom u ruci i ne verujem šta se desilo. Na kasi prodavačica i ne primećuje broj telefona na kutiji, kuca mehanički, govori iznos, a ja lebdim tri metra iznad zemlje.

 

Mislim da do kuće nisam skinula osmeh sa lica i da su me usput svi gledali kao da sam poludela. Razmišljam, naravno, da li da ga pozovem. Ulazim u stan i po navici uključujem radio i odlazim da rasporedim namirnice. Na radiju spiker govori: Poštovani slušaoci, ovo su najvažnije vesti za današnji dan, 14. februar...

 

E, pa, odlučujem, sve ovo mora nešto da znači. Em je on najlepši muškarac kojeg sam ikad videla, em mu je fora toliko slatka da nema dalje, em je Dan zaljubljenih! Šaljem poruku, pa neka bude šta bude. Rešim da i ja budem malo luckasta kao i on, pa mu napišem: Lujka u Studentskom parku u 20 h s dve činije Plazme s mlekom. Požuri dok nije nestala sva Plazma ovog sveta. Smajli na kraju i šaljem.

 

Odjednom se tresem, i mislim: Koja sam ja budala! Ako je on meni sladak i vickast, možda ja njemu nisam! Sad kad pomisli da imam neku dijagnozu, pa se pokaje... Možda ono i nije njegov broj, možda je samo hteo da se našali sa mnom... Telefon zapišti, ja odskočim i trgnem se iz crnih misli.

 

"Spreman za sve krizne situacije :)"

 

Gledam, čitam sto puta, reč po reč, slovo po slovo. Nekako imam osećaj da nikad nisam videla lepši redosled slova. Napišem samo: "Vidimo se" i ne mogu da dočekam veče. Onda počnem da se pitam: Zamisli sedim kao ludak s dve činije na sred parka, a on i ne dođe. Onda odlučim: Šta bude neka bude. Ne mora da dođe, meni Plazme nikad dosta, ješću je i gledati u zvezde, disati lep vazduh.

 

I tako vam ja u 20 h sedim s dve činije mlevene Plazme na klupi u Studentskom parku. Još jednom razmišljam da li je sa mnom sve u redu kad sam pristala na ovako nešto, kad ono - evo ga! I nosi nešto u ruci.

 

Približava se i opet mi poklanja onaj osmeh od milion dolara. Gleda u onu Plazmu u činijama na klupi, pa prasne u smeh: Je l' ovo stvarno realno?, pita i ne prestaje da se smeši, ali me gleda pravo i duboko u oči. Pitam ga: A šta je to? Pokazujem na nešto pokriveno kesom u njegovim rukama.

 

Skida kesu i otkriva nevešto oblikovano srce od mlevene Plazme, mleka i nečega što je verovatno trebalo da bude "osmeh" od čokolade. Gledam i sada ja ne mogu da prestanem da se smejem. Kaže: To je ono što sam ti rekao - spreman za sve krizne situacije.

 

Treba li da vam u detalje pričam kako je to najlepše veče u mom životu? Ili koliko smo Plazme zajedno pojeli za ovih sedam godina? Rekla bih da su u pitanju tone, ali bilo kako bilo, svi koji nas poznaju, na poklon nam ne donose ni kafe, ni čokolade, ni bombonjere. Samo Plazmu.

 

Kao što neke ljude veže putovanje, žurka, nečija svadba, tako je nas dvoje zauvek vezao jedan gotovo prazan raf u supermarketu i trenutak kada su dve zaljubljene "lude" na sred parka, usred februara, zabundane u centru Beograda gledale u zvezde, jele Plazmu iz činije, srce od Plazme sa prevelikog plastičnog poslužavnika i smejale se toliko glasno, iskreno i iz srca, baš kao dve duše koje su se posle cele jedne večnosti konačno srele i zauvek spojile.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...