Jedan od brojnih paradoksa u klasičnoj medicini je i odnos prema hipotireozi, bolesti koja je poznatija kao Hašimoto. Ova bolest je kao i mnoge druge proglašena neizlečivom, ali mnogi ljudi nisu slepo pristali na protokol lečenja i osudili se na doživotnu terapiju. Oni su danas ljudi koji su nekad imali problem koji se zove Hašimoto, a sada su zdravi.
Članak koji prenosimo objavljen je u magazinu Svjetlost i njegov autor je dr Dino Tomić, specijalista ginekologije i akušerstva koji se više od 20 godina bavi istraživanjem drugih mogućnosti lečenja izvan ograničenih domena klasične medicine.
"Kao lekar s dugim radnim stažom moram primetiti jednu stvar, a to je da sistem obrazovanja ne prati tehnologiju, a kamoli vrtoglavi razvoj ljudske svesti s novim pogledima na sve životne aspekte, pa i na zdravlje čoveka. Mi i dalje dobijamo mlade lekare koji razmišljaju (a nažalost i rade) kao i njihove kolege godinama unazad. Posledica svega toga je more nezadovoljnih pacijenata koji se potucaju od nemila do nedraga u nadi da će naći rešenje za svoje zdravstvene probleme. Nažalost, većina njih jako brzo shvati da im to neće poći za rukom u okviru sistema klasične medicine, koja je zadnjih godina u sve većoj krizi. Većina nas je odavno svesna da se klasična medicina bavi simptomima, a ne uzrocima bolesti, da se bavi pojedinačnim organima ili sistemima, a ne čovekom kao celinom. Da se o bolesti razmišlja na hemijskom, a ne na višim nivoima gde bolest zaista i nastaje. Uz sve to, za (uslovno rečeno) ‘lečenje’ koriste se hemijske materije za koje takođe znamo da imaju nuspojave po ljudsko zdravlje.
Vrhunac svega toga je da se masa bolesti i stanja proglašava naprosto neizlečivim, a na taj se način ljudi osuđuju na doživotno korišćenje medikamenata bez nade u bolje sutra. Nažalost, većina se u svojoj neobaveštenosti miri s ovom situacijom i ulazi u taj začarani krug iz kojeg nema izlaska.
Mi nismo rođeni da budemo bolesni Jedan od mnogobrojnih paradoksa u klasičnoj medicini je i odnos prema hipotireozi, bolesti koja je poznatija kao Hašimotov sindrom. Ova bolest je, kao i mnoge druge, proglašena neizlečivom. Pre nego iznesem neke činjenice vezane za pristup ovoj bolesti, moram istaći da u okeanu onih koji su slepo pristali na protokol lečenja i osudili se na doživotnu terapiju, postoji i jedno ne tako veliko, ali ipak more onih koji su uzeli stvar u svoje ruke, počeli razmišljati svojom glavom, naoružali se činjenicama i novim saznanjima – i danas su tek oni koji su nekad imali neki problem koji se zove Hašimoto. Sada su sasvim zdravi.
Kada držim predavanja ili se obraćam većem broju ljudi, vrlo često postavim pitanje: "Jeste li ikad razmišljali šta vam se to dogodilo: ako se osvrnete unazad pet ili deset godina, setite se jedne vedre, radosne i zdrave osobe, koja se budila s osmehom na licu. Za tako kratko vreme taj osmeh je zamenio izraz bola i patnje, a neki se sada bude umorniji nego što su legli, bez volje i snage da krenu u novi dan. Šta je tome uzrok?" Mi nismo rođeni da budemo bolesni, nesrećni, nevoljeni. Dakle, ako pronađemo uzrok koji je doveo do takvog našeg stanja, rešićemo se i svih muka.
Prva greška U samom startu, razmotrimo što se događa kad odete kod lekara pa se ustanovi da je vaša štitna žlezda u hipofunkciji. Po protokolu, u većini slučajeva dobićete supstitucijsku terapiju, veštačke hormone, koji treba da nadomeste nedostatak vaših prirodnih. Dodavanjem hormona spolja, organ koji je inače u hipofunkciji stavlja se potpuno izvan funkcije. To je kao kad bi nekoga ko je povredio nogu, umesto rehabilitacije i postupnog jačanja muskulature, smestili u invalidska kolica. Bilo bi za očekivati da vrlo brzo u potpunosti izgubi funkciju hodanja. Kao ginekolog vam mogu predočiti da to isto radimo s jajnicima kada nekome damo kontracepcijske pilule, ali to ima sasvim drugu konotaciju. To je prva i katastrofalna greška: umesto da se organ, odnosno štitna žlezda, jača i stimuliše, ona se stavlja sasvim izvan funkcije, čime ubrzavamo njeno propadanje. Zdrav razum nalaže da se nešto što je oslabljeno jača ako ga mislimo vratiti u prvobitno stanje, ali, nažalost, u klasičnoj medicini zdrav razum često nije premisa od koje se polazi.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani!
