Dugotrajna bolest nakon infekcije korona virusom, koja se ponekad naziva i "dugi kovid", možda nije jedan sindrom, već do njih četiri koji prouzrokuju vrtlog simptoma koji utiču na sve delove tela i uma, kažu lekari.
Britanska spisateljica i novinarka Kejt Veinberg (45) nedavno je objavila opširnu kolumnu u kojoj je opisala detalje svoje višemesečne borbe sa “dugim kovidom”.
otkrivši kako već tjednima nije u stanju obavljati ni najjednostavnije zadatke te da je, u usporedbi s drugima, još dobro i prošla.
Njenu ispovest za Daily Mail prenosimo u celosti.
Danas sam se probudila, kao i proteklih 100 dana, sa osećajem straha.
Napravila sam mentalno pregledanje svoga tela i pokušala da procenim kakav će ovo biti dan. Nekad imam bolove u mišićima, nekad osećam kao da mi butine i listovi gore… S druge strane, neki delovi tela kao da više nisu moji – mrtav prst, utrnulo stopalo i jeza koja se krije duboko u kostima.
Postoje i dani kada nemam bolove, ali sam malaksala, imam vrtoglavicu, udovi su mi slabi, tako da je i odlazak u kupatilo izazov, a kamoli penjanje stepenicama. Čak i u najboljim danima, do popodne me obično obuzme serija simptoma i čudna iscrpljenost. Ovo nije umor, ovo je kao da je ceo moj sistem otrovan. Tada moje raspoloženje pada, mišići oko lica počinju da bole, a razgovor postaje težak, ako ne i nemoguć.
Ovo je dugi kovid, koji lekari nekad nazivaju i post-kovid sindromom ili kovidom na duge staze, a reč je o sindromu koji se manifestuje kao skup iscrpljujućih simptoma koji se javljaju posle perioda zaraze i izgleda da je jedinstven za svakog pacijenta. Daleko je od dugotrojnog umora i sporog oporavka, na što većina ljudi pomisli kada čuje termin ‘dugi kovid’.
Sumnjala i na rak, lekari nisu imali odgovore
Počela sam da se brinem o genetici – majka mi je umrla u 35. godini od tumora na mozgu. Jesu li moji simptomi bili prvi znaci da bolujem od opake bolesti?
Doktorka mi je rekla da nema potrebe da radim skener mozga, ali mi je savetovala da uradim PCR test, zbog nepouzdanosti brzih testova.
Testirala sam se i bio je – negativan.
Treće nedelje od pojave prvih simptoma, primetila sam da hrana koju jedem ima čudan ukus i da mi se apetit smanjio. Pomirisala sam kutiju s kafom i shvatila da sam izgubila čulo mirisa. Tek onda doktorka mi je dijagnostifikovala dugi kovid.
“Ne postoji nijedan virus koji se ovako manifestuje”, rekla mi je, objasnivši da je da je moj poslednji test bio negativan jer nisam bila u zaraznoj fazi pa je dodala da prethodni brzi testovi koje sam radila kada sam najverovatnije bila zarazna, nisu bili tačni.
Bilo je to u novembru i čak i tada mi je rekla da ima oko 30 pacijenata sa sličnim simptomima, a da su sve bile žene između 35 i 65 godina.
"Ovo je bilo zabrinjavajuće. Koliko su ljudi zarazile zbog negativnih testova? I sada kada sam konačno dobila dijagnozu – postoji li način da se izlečim?
“Ne baš. Slušajte svoje telo, nemojte se naprezati ni na koji način i mentalno se umarajte što manje moguće. Možda imate sreće pa se vaše stanje popravi u roku od mesec dana”, rekla mi je lekarka.
Ubrzo sam otkrila da imam više pitanja nego što lekari imaju odgovora.
Uglavnom su uvek imali isti odgovor: “Ne znamo”. Niko ne zna koliko dugi kovid može trajati, šta ga uzrouje, kak ose možete zlečiti…
Doktori jednostavno ne znaju, a takođe shvataju da nas je sve više s ovom dijagnozom.
Doktor Rajarši Banerje, koji na Oksfordu proučava povezanost kovida-19 s upalom organa, tvrdi da će 10 posto ljudi koji su preležali korona virus razviti dugi kovid.
Prema njemu, posebno velika učestalost ove dijagnoze jeste kod bele rase u dobi između 30 i 50 godina.
Doktorka mi je propisala paracetamol i odmaranje, rekavši da većina ljudi nakon 12 nedelja bude dobro. To mi se činilo nemogućim, mislila sam da ću biti bolje za nedelju dana. I zaista, sedam dana nakon toga, probudila sam se bez bolova u mišićima i osećala sam se zdravije. Vreme je za šetnju, rekla sam mužu.
Sedećega jutra simptomi su se vratili na vrlo ružan način – čak mi je i mozak bio u magli, jedva sam mogla da sastavim rečenicu. To mi je pokazalo koliko je kovid okrutan. Čitala bih ćerki pola sata, a za kaznu bih ceo sledeći dan bila slomljena.
Lekarka mi je govorila da pustim da vreme uradi svoje. A ja sam isprobavala najrazličitije alternativne terapije. Probala sam da unosim kinesko bilje, visokoproteinsku dijetu, homeopatiju, meditaciju, pojačala unos vitamina C i D, magnezijuma, cinka, gvožđa, ledene kupke. Bilo mi je bolje, pa bi mi se stanje opet pogoršalo. Na kraju mi je doktorka rekla da ne smem uopšte da se krećem i da bi trebalo da ograničim svoje kretanje na 500 do 800 koraka, i to u kući.
Počela sam da čitam forume na internetu – to je bilo potresno i zastrašujuće otkriće. Toliko ljudi širom sveta pisalo je o simptomima sličnim mojima. Bilo je užasnih priča, daleko gorih od moje – neki su imali moždane udare, neki završili na dijalizi, neki čak i u invalidskim kolicima. Najviše me šokiralo koliko se njih susrelo sa ljudima u svojoj okolini koji su bili skeptični, bilo da je reč o porodici, prijateljima, poslodavcima, pa čak i lekarima.
Neki su zbog dugoga kovida izgubili posao ili pali u depresiju.
Ja sam jedna od onih koji su imali sreće, nisam hospitalizovana i nemam strah da ću umreti. Takođe, imam muža, sestru i prijatelje koji me podržavaju.
Razgovaram telefonom s jednim prijateljem koji još od marta prošle godine oseća simptome dugoga kovida. Sve to mnogo znači u procesu moga oporavka.
Sutra ću se, kao i svih proteklih 100 dana, probuditi s osećajem straha. Ali, sada je drugačije, jer se prvi put u prethodnih nekoliko nedelja ponovno nadam.
Možda je moj optimizam pogrešan – naučila sam da nema garancije kod dugoga kovida, a najmanje kada će završiti.
S druge strane, počela sam više da pišem i provodim vrijeme sa svojom porodicom. Osećam energiju u svom glasu i lakše mi je izaći na kraj s decom.
Nekih dana ću možda biti gore, a ne bolje. Moram to prihvatiti. Ali, verujem da će mi polako, ali sigurno biti bolje.
