Pjer Paolo Pazolini

Najkontroverznija ličnost Italije: Zbog svojih stavova završio iskasapljen - istina nikada nije otkrivena! (FOTO)

Pisac, pesnik, filozof, lingvista, reditelj i novinar, bio je jedna od najkontroverznijih ličnosti u posleratnoj Italiji, praćena neizmernom mešavinom divljenja i prezira godinama nakon smrti, konstantan trn u oku italijanskog establišmenta

Vip priča 24.07.2020. - 09:22h Autor: Stil / Gracija.me
Pjer Paolo Pazolini, Foto: Profimedia

Pjer Paolo Pazolini, pisac, pesnik, filozof , lingvista, reditelj i novinar, ocenjen je kao jedan od najvažnijih italijanskih umetnika prošlog veka. Obdaren neverovatnom “kulturnom prevrtljivošću”, upustio se u istraživanja brojnih i različitih područja, ostavljajući u svima neizbrisiv trag. Bio je pažljiv i lucidan posmatrač transformisanja društva nakon Drugog svetskog rata do sredine sedamdesetih, često uzrokujući brojne polemike i gorljive diskusije svojim radikalnim mišljenjem, ali i svojim životnim izborima. Mnogi od njegovih zapisa i artističkih vizija, često negde između lirizma i građanske obaveze, vremenom su se pokazali proročanskim. Iako je ubijen pre skoro četiri decenije, ni do danas nije razašnjeno šta se zaista dogodilo.

 

Rušila je sve predrasude, imala ljubavnika 25 godina: Život je težak, na kraju te i - ubije! (FOTO)

foto: Profimedia

DETINJSTVO

 

Rodio se 5. marta 1922. godine u Bolonji. Otac Karlo Alberto bio je poručnik italijanske vojske, koji je postao slavan nakon što je spasio Musolinijev život. Majka Suzana Kolusi bila je učiteljica. Tokom njegovog detinjstva porodica se često selila, a skrasili su se u malom mestu Kazarsa. Teško mu je bilo da se iznova prilagođava na nove sredine, pa je vreme najčešće provodio čitajući, a već sa sedam godina počeo je da piše pesme. U srednjoj školi čitao je Dostojevskog, Tolstoja, Šekspira, Novalisa, a sa prijateljima je osnovao grupu koja se bavila književnim raspravama. Već kao tinejdžer postao je ateista. Sa 17 godina upisao je književnost u Bolonji, gde je proveo “sedam najlepših godina u svom životu”. Počeo je da se zanima za fudbal, bio je kapiten studentskog tima. Kako bi sakrio svoju pravu ličnost, takmičio se u sportskim igrama koje su organizovali fašisti.

 

PRVA ZBIRKA

 

Kao student je 1941. godine osnovao časopis poezije Eredi, a naredne godine je svojim novcem izdao zbirku pesama Poesie di Casarsa. Upotrebljavao je dijalekat karakterističan za provinciji Friuli, u kojoj se nalazio gradić Kazarsa. Ta Pazolinijeva zainteresovanost za dijalekat kao narodni izraz kasnije će da postane motiv njegovog stvaralaštva. Ova zbirka pesama spomenuta je samo u nekim švajcarskim novinama, jer su fašisti upotrebu dijalekta smatrali neitalijanskom i nepatriotskom.

 

Zaveo najslavnije glumice, Izabeli Ađani napravio dete, pa je ostavio: Životna priča najvećeg glumca današnjice! (FOTO)

foto: Profimedia

PRELOMNE GODINE

 

Nakratko je regrutovan 1942. godine, ali se, nakon što su saveznici oslobodili južnu Italiju i fašistički režim raspao, vratio majci u Friuli. Posvetio se učenju, završio svoj rad o poeziji Paskolija te u novembru 1945. diplomirao. Tokom narednih pet godina predavao je književnost u različitim školama, ali nigde nije imao stalni posao. Priključio se komunističkoj partiji, jer mu se činilo da jedino ona može da utiče na pozitivan preobražaj društva. Osim regrutacije, Drugi svetski rat doneo mu je zatvor, beg iz njega, smrt brata Guida koji je bio u partizanima, ali i prvo homoseksualno iskustvo. Njegova neskrivena homoseksualnost donela mu je mnoge neprilike. Godine 1949. jedan sveštenik ga je prijavio vlastima i bio je optužen za nemoralno ponašanje na javnim mestima, zavođenje maloletnika i širenje lošeg uticaja među omladinom.

 

Izgubio je posao, a komunističke novine L’Unita objavile su njegovo izbacivanje iz partije zbog “moralne i političke nečasti”. Tada se zarekao da će zavek da ostane komunista, uprkos njihovoj odluci. Usledilo je doba teškog siromaštva i borba za golu egzistenciju. Kako ga je javnost skoro ekskomunicirala, preselio se u Rim krajem 1949. godine, gde je davao privatne časove. U prvo vreme živeo je prilično jadno, ali je polako počeo da ulazi u rimske kulturne krugove i nastavio da piše. Optužbe su naredne godine odbačene zbog nedostatka dokaza, ali italijanski pravni sistem će nastaviti da ga proganja sve do kraja života.

 

On je bio tri puta ženjen alkoholičar, ona mlada, lepa i perspektivna: Ovako se završila najveća ljubav Zlatnog Holivuda

foto: Profimedia

ŽRTVENO JAGNJE

 

Pazolinijeva književna dela privlačila su veliku pažnju kritike, ali mali broj čitalaca. I publika i kritika slavile su ga tek 1954. nakon zbirke poezije La meglio gioventu. Smatrali su ga renomiranim pesnikom, piscem i intelektualcem, ali već naredne godine, nakon romana Ragazzi di vita, usledile su kritike od strane komunista da je morbidan, a vlada je najavljivala novu tužbu. Iako oslobođen od svih optužbi (krađa, blud, pljačka…), Pazolini postaje omiljena žrtva svih medija za svakakve neobične insinuacije. Tek je putem svojih filmova postao važna ličnost u kulturi. U Rimu se upoznao i sprijateljio sa romanopiscem Đorđom Basanijem, koji mu je 1953. našao posao u filmskoj industriji. Radio je sa nekoliko važnih reditelja, čak je i slavnom Feliniju davao savete za neke njegove scenarije.

 

U SVETU FILMA

 

Šezdesetih je uglavnom radio na filmu i u pozorištu. Svoj prvi film režirao je 1961. godine: Accatone (Svodnik) je izazvao pravu senzaciju na venecijanskoj Mostri. Sledili su: Mamma Roma (1962), sa Anom Manjani u glavnoj ulozi, i La riccota (1963). Uz pomoć Katoličke crkve režirao je Evanđelje po Mateju (1964), koji se smatra jednom od najboljih filmskih adaptacija Isusovog života.

 

Tokom snimanja Pazolini je govorio kako ga snima iz perspektive vernika, kako bi pokazao da ne izbegava da izrazi sopstvene stavove. Zanimala ga je priča o Isusu jer je, prema Pazolinijevom mišljenju, Isusovo učenje imalo mnogo zajedničkog sa marksizmom. Zastupao je tezu prema kojoj je ovaj svet sam po sebi svet, te mu ne treba nikakav natprirodni blagoslov da bi takav postao. Zajedno sa grupom saradnika otputovao je u Izrael i Jordan kako bi pronašao odgovarajuća mesta i osobe za ovaj film. Najteže mu je bilo da pronađe onoga koji će da glumi Isusa, jer je želeo osobu snažnih i izražajnih crta. Nakon što je tražio i među pesnicima kao što su Jevtušenko i Ginsberg, sasvim slučajno ga je našao u španskom studentu po imenu Enrike Irazokui.

 

Svojom raskošnom lepotom je privlačila samo nevolje: Životna priča najfatalnije Italijanke i dan danas intrigira! (FOTO)

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Pier Paolo Pasolini (@_pierpaolopasolini) on

OPTUŽBE I ZATVOR

 

Godine 1960. Pazoliniju od policije stiže tužba za saučesništvo, jer je automobilom povezao dva mladića koja su kasnije učestvovala u tuči. Iako krivica nije dokazana, veoma ga je rastužila uporna borba protiv njegove ličnosti. Prvog marta 1963. u bioskopima se pred malobrojnom publikom pojavio film La riccota i istog dana zaplenjen, uz optužbe zbog “prezira prema religiji”. Nakon sedam dana u Rimu je pokrenut proces, Pazolini proglašen krivim i osuđen na četiri meseca zatvora. Tada je Alberto Moravija napisao u Espressu: “Optužen je zbog prezira prema religiji. Mnogo ispravnije bi bilo da su reditelja optužili što je izrazio svoj prezir prema sitnoj italijanskoj buržoaziji.” Nakon jedne u nizu mnogobrojnih optužbi, pokazao je kako nimalo nije zabrinut i napisao: “Ako me i zatvore, nije me briga. To je stvar o kojoj ne brinem, nema nikakve razlike čak ni sa ekonomske strane gledišta. Ako završim u zatvoru, imaću priliku da pročitam sve knjige koje inače nikada ne bih stigao.” Od 1950. godine pa do njegove smrti, protiv Pazolinija se vodilo tridesetak procesa.

 

Legenda Holivuda ima najluđu životnu priču: Zaveo 2000 žena, borio se sa porocima, skandali ga nisu zaobilazili! (FOTO)

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Pier Paolo Pasolini (@_pierpaolopasolini) on

NEOBIČAN STAV

 

Tokom perioda od kasnih 60-ih do 1975. Pazolini je vodio ličnu kampanju protiv svega što je smatrao bolešću italijanskog društva i odbijao je da stane uz bilo koju politiku. Za vreme studentskih protesta 1968. godine Pazolini je stao na stranu policije koju je nazivao “istinskim sinovima siromašnih” i bio protiv studenata – “razmažene buržujske dece”. Javno se izjasnio protiv abortusa, govoreći da je seksualna revolucija samo deo procesa buržoaziranja masa.

 

Neobični Pazolinijevi stavovi protiv seksualnih sloboda, s obzirom na njegovu homoseksualnost, podstaknuli su lavinu kritika i osigurali beskrajno raspravljanje o njegovoj ličnosti. Teme koje je preferirao su kulturna homogenizacija, konzumerizam, neokapitalizam i nestanak “čistog” subproleterijata. Sve što je govorio privlačilo je ogromnu pažnju. Najbolji Pazolinijevi članci objavljeni su 1975. godine pod nazivom Scritti corsari.

 

TRILOGIJE

 

Godine 1971. započeo je takozvanu “Trilogiju života”, koju čine filmovi Dekameron, Cvet 1001 noći i Kanterberijske priče, svojevrsni spomenici slobodi, ljubavi, mladosti i životnim užicima. Odlučio je, zatim, da isproba granice filma i snimi “Trilogiju smrti”, ali je uradio samo jedan film, kontroverzni i veoma nasilni Salo ili 120 dana Sodome, snimljen prema De Sadovim zapisima i prikazan nakon Pazolinijeve smrti. Pedofilija, blasfemija i koprofagija samo su neki od razloga zabrane prikazivanja ovog filma u mnogim zemljama.

 

Neki su doživeli planetarnu popularnost: Top 7 promašenih erotskih filmova! (VIDEO)

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Pier Paolo Pasolini (@_pierpaolopasolini) on

NASILNA SMRT

 

U noći između prvog i drugog novembra 1975. godine Pazolini je ubijen na brutalan način i nekoliko puta pregažen njegovim automobilom. Nalazi patologa pokazali su da mu je bila razbijena grudna kost, srce rasprsnuto, slomljeno deset rebara, a nedostajalo mu je i nekoliko prstiju. Ustanovljeno je da ga je ubio 17-godišnji mladić Pino Pelozi, kojeg je Pazolini navodno pokupio automobilom zbog seksa. Kako je mladić priznao svoje nedelo, osuđen je za ubistvo prvog stepena.

 

Godine 2005. godine iznenada je u jednom televizijskom intervjuu izjavio da nije ubica i da su Pazolinija ubila tri stranca sa južnjačkim, sicilijanskim akcentom, nazivajući ga “prljavim komunistom”. Nedostatak dokaza, neubedljivo i nategnuto suđenje pokazali su da ovo nije samo obična, nasilna smrt. Dodao je, takođe, da je krio istinu kako bi zaštitio članove svoje porodice. Trideset devet godina nakon Pazolinijeve smrti još uvek se ne zna ko ga je ubio, a on je po ko zna koji put oslobođen od optužbi za homoseksualno uznemiravanje.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs