Siniša Mihajlović legendarni srpski fudbaler, preminuo je u 54. godini posle dugo i teške borbe sa leukemijom.
Čitav sportski i fudbalski svet je u šoku, a od legendarnog fudbalera opraštaju mnogobrojne ličnosti iz javnog života.
Siniša Mihajlović bio je jedan od najvećih srpskih fudbalera svih vremena. Rođen je 20. februara 1969. godine u radničkoj porodici u vukovarskom Borovu naselju, gde je proveo detinjstvo. Sa 19 godina rešio je da napusti rodno mesto, a potom se preselio u Novi Sad gde je igrao u FK Vojvodina, a zatim je prešao za Beograd gde je zaigrao za Crvenu Zvezdu.
U skromnoj kući u Borovu, čije slike možete pogledati ovde, ostali su Sinišini roditelji, ali nedugo zatim i oni su morali da napuste svoj dom. Zbor ratne situacije 1992. godine njihova kuća ostala je potpuno prazna, a nisu je zaobišla ni ratna razaranja.
Siniša dugo godina nakon završetka rata nije želeo da ide u rodni kraj i da obiđe roditeljsku kuću, ali je 25 godina kasnije skupio snage i obišao mesto svog odrastanja. Osim rodne kuće, on je tada u pratnji brata Dražena i kuma Miroslava Tanjge obišao školsko dvorište, teren na kom je napravio prve fudbalske korake, stadion u Borovu.
Koliko je bio vezan za ovaj kraj i porodični dom Siniša je opisao u svojoj biografiju koju je izdao 2012. godine.
- Do nas je stigla vest da je naša kuća u Borovu minirana i da je neko ispalio metak u moju sliku na zidu. U tom groznom činu bilo je određene simbolike, poruka je bila više nego jasna. Ko je mogao da baci bombu na našu kuću? Ko je i zašto pucao u moju i Draženovu sliku? Ta pitanja su me proganjala dok napokon nisam saznao istinu. To je učinio Stipe, jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva, kojeg sam doživljavao kao brata. Videli smo se 2000. godine u Zagrebu. Došao je u hotel i pitao me da li sve znam. Priznao mi je da je zapalio kuću, ali i spasao moje roditelje. Oprostio sam mu - podelio je tada svoje emocije Siniša koji se nikada se nije stideo skromnog detinjsta i odrastanja.
- Danas živim dobro, ali znam kako je kada imate malo da jedete. Kao dete sam voleo banane, ali nismo imali novca. Majka mi je kupila jednu i morao sam da je podelim s bratom. Jednom sam joj rekao da ću da kupim kamion banana kada se obogatim i da ću sve da ih pojedem. Danas idem u restorane biram najbolja jela. Pijem dobra vina, ali ništa nikada neće nadamašiti ukus tih zalogaja banana. Zato mi ništa nije nedostajalo kod roditelja, a bogatsvo koje ću ostaviti svojoj deci nije ekonomsko, već su u pitanju vrednosti i učenja. Iskrenost, odanost, požrtvovanost. Moraće da se oznoje i prezime im neće biti dovoljno - ispričao je pokojni Siniša pre nekoliko godina.
