Anksioznost, strepnja ili teskoba je ono što većinu odraslih stigne zbog jurnjave za poslom, životnim obavezama i nedostatkom vremena. Zbog svega toga anksioznost malo ko dovodi u vezu sa decom, ali realnost je da su naša deca izložena stresu, strahu i velikoj anksioznosti.
Koliko se anksioznost kod dece razlikuje u odnosu na anksioznost kod odraslih, pričali smo sa Jelenom Marić, psihologom i psihoterapeutom iz Obrenovca, koja je upravo završila ciklus radionica na temu anksioznost i samopouzdanje kod dece od 6 pa do 14 godina.
„Anksioznost kod dece razlikuje se od anksioznosti kod odraslih po načinu ispoljavanja, razlozima koji je izazivaju i njihovoj sposobnosti da je razumeju i izraze.
Kod dece se anksioznost često ispoljava kroz fizičke simptome (bol u stomaku, glavobolja, umor), promene u ponašanju (plačljivost, povlačenje, iritabilnost, problemi sa spavanjem), regresiju (vraćanje na niže stupnjeve razvoja - nezrele oblike ponašanja, kenjkanje, sisanje palca, bebi govor, želja da ponovo spavaju kod roditelja u krevetu iako su se toga odvikli, odbijanje samostalnih oblika ponašanja koji su se prethodno razvili i ustalili - samostalno hranjenje, kupanje, mokrenje u krevet, umor i iscrpljenost čak i uz dovoljno odmora, problemi sa spavanjem (teškoće pri uspavljivanju, često prekidanje sna, noćne more)…
Neki od oblika ponašanja koji mogu ukazivati na postojanje anksioznosti kod dece su i povlačenje iz aktivnosti u kojima su ranije uživali, izbegavanje škole, društva, novih situacija, preterano traženje sigurnosti kod roditelja, poteškoće u koncentraciji, pad u školskom postignuću...“
Kako da deca savladaju anksioznost?
Deca, posebno mlađa, nemaju dovoljno razvijene veštine introspekcije i razumevanja sopstvenih emocija, da bi lako prepoznala da su pod uticajem “opterećujućih misli”. Uz podršku odraslih, mogu da nauče da identifikuju svoje emocije, da ih razumeju, prihvate a ne da “beže” od njih, što je čest slučaj i kod odraslih osoba, jer ne volimo da kod sebe prepoznamo “neprijatne” emocije kao što su tuga, bol, ljutnja, bes...te je čest slučaj da roditelji reaguju negiranjem, minimiziranjem ili na drugi način koji detetu ne olakšava, naprotiv, ne zato što nije edukovan već zato što i sami ne mogu da se izbore sa prisustvom takvih emocija.
Dete tada dobija poruku da je to što oseća neadekvatno, loše, neprimereno, da rastužuje ili opterećuje mamu i tatu te u sklasu sa tim i razvija svoju sliku o sebi.
Da li deca mogu da shvate da je to stanje koje će proći, tj. koje se može promeniti?
Deca često misle da će problemi koji ih trenutno muče trajati zauvek, njihovi nedovoljno razvijeni kapaciteti za apstraktno mišljenje otežava im da razumeju da su negativni osećaji privremeni. Mogu osećati takođe i stid ako kažu nekom šta osećaju, da će biti osuđeni ili na neki drugi način etiketirani, ismevani, posebno ako nemaju podržavajuće okruženje.
Šta roditelji mogu da urade?
Ohrabrite ih da otvoreno razgovaraju sa vama o tome šta osećaju, bez straha i osude. To možete uraditi putem ovih rečenica:
„To je u redu, hajde da pričano o tome, svi se ponekad osećamo tako“.
Pomozite detetu da imenuje svoja osećanja, kroz reči ili slike: “Izgledaš zabrinuto, da li se nešto dogodilo?”
Približite im situaciju kroz njima blisko dešavanje :“Misli koje te sada muče su kao oblaci na nebu-tamni i veliki ali će proći i ponovo će sijati sunce.“
Podučite dete strategijama koje pomažu u umirivanju i preusmeravanju pažnje: duboko disanje, vođenje dnevnika osećanja, razgovor sa osobom kojoj veruju.
Objasnite da je normalno imati ponekad takve misli i da to ne znači da nešto nije u redu sa njima. Kažite im: „Ponekad sam i ja tužna ili ljuta. Bitno je da znam da će to osećanje da prođe i da će sve biti uredu.“
Dajte detetu primer pozitivnih afirmacija, ako misli - „Ja ovo ne mogu da uradim“, naučite ga da kaže sebi: „Ovo je teško, ali mogu pokušati korak po korak...“
Danas postoje mnogi programi i edukacije koji stručnjaci sprovode kako sa roditeljima tako i sa decom, kako bi se podigla svest o tome da ne postoje pozitivne i negativne emocije, da su sve emocije prirodne i da suočavanje i prihvatanje svih emocija razvija i jača našu ličnost.
Da li anksioznost kod dece može da poraste tokom praznika?
Praznici mogu da utiču na povećanje anksioznosti kod dece, kao i kod odraslih. Ne zaboravite da deca u velikoj meri preslikavaju ponašanje nas odraslih. Praznici često dovode do promena u rutini i svakodnevnom načinu funkcionisanja, što može uticati na pojačanje uznemirenosti kod dece, jer stabilna rutina utiče umirujuće na decu. Deca dalje, kao i odrasli mogu imati pritisak da se ponašanju “savršeno” u porodičnim okupljanjima ili očekivanja da budu srećni i veseli čak i kada se ne osećaju tako, ako su upoznati sa idejom da Deda Mraz donosi poklone samo dobroj deci (što je čest slučaj u našoj kulturi) to takođe može pojačati anksioznost kod njih.
Ako su svesni finansijskih problema u porodici, mogu brinuti o tome kako će se praznici obeležiti. Porodična okupljanaj čest su prostor za stvaranje konflikata iako deca nisu direktni učesnici, što može pojačati stres kod njih. Ako su roditelji razvedeni, deca mogu osećati napetost zbog potrebe da praznike provedu sa oba roditelja. Deca koja su izgubila voljenu osobu ili prolaze kroz druge životne promene (selidba) mogu praznike povezati sa tugom. Roditelji su često prezauzeti oko praznika zbog posla ili priprema za praznike pa i to može dovesti do stvatanja osećaja manjka pažnje ili emocionalne podrške.
Kada već shvatimo da su nam deca anksiozna, kako im pomoći?
Najbolji način je „ BUDITE IM PRIMER“. Ostanite smireni i pozitivni jer deca preslikavaju naše ponašanje i na svesnom i na nesvesnom nivou.
Ako se i vi osećate preplavljeno, to otvoreno recite deci ali sa objašnjenjem: “I meni je danas naporan dan ali odlučila sam da napravim pauzu”.
Podstičite aktivnosti koje neguju kreativnost i povezivanje, poput zajedničkog kuvanja ili pravljenja ukrasa umesto da se praznici svedu na poklone i materijalne stvari.
Kada potražiti savet ili pomoć stručnjaka?
Ako dete pokazuje simptome duži vremenski period i kada svi vaši napori ne daju pomak, ako simptomi koje dete ispoljava utiči na njegovo svakodnevno funkcionisanje (san, apetiti, školu, odnose sa članovima poroidice i prijateljima). Ako se dete povlači, često plače…
Da li anksioznost može da se ponavlja više puta u životu deteta?
Anksioznost može da se ponavlja tokom života, u svakom razvojnom periodu, svaka razvojna faza ima svoje izazove koji otvaraju prostor za pojavu anksioznosti, posebno je na udaru rano detinjstvo kada se razvijanju osnovne emocionalne i socijalne veštine, period puberteta kada je i razvojno to period stalnog preispitivanja, upoznavanja sebe, istraživanja sopstvenog identiteta, što otvara prostor za mnoge nesigurnosti. Kao i period rane odraslosti (18-25god) kada se suočavamo sa preuzimanjem veće i ozbiljnije sopstvene odgovornosti i suočavamo se sa velikim životnim promenama.
Na žalost i kontekst u kom živimo, ne ide nam na ruku kada je u pitanju stabilnost i predvidivost života, te su to sve činioci koji pojačavaju osećaj anksioznosti i preterane brige.
