Ana je odrastala u domu, od svoje desete godine. Nije imala mnogo sreće u životu. Njena majka, Ljiljana, bila je alkoholičarka i nepouzdana, pa je Ana često završavala u hraniteljskim porodicama. Jednu je zamenjivala za drugu, pokušavajući da se uklopi, da stvori neku vrstu porodice, ali nikada nije imala sreće.
Dok je bila mala, ponekad bi pokušala da održi vezu s majkom, ali Ljiljana je bila previše okrenuta svom svetu. Ana je često zamišljala kako bi bilo da se njena mama promeni, da je voli i bude tu za nju, ali ti su snovi brzo nestajali. Iako je preživela mnoge loše godine, Ana je, svakog 1. novembra, palila sveće za svoju majku, kao da je ona još uvek bila tu, makar u njenim mislima.
Jednog dana, nakon dvadeset godina, dok je još uvek vodila svoj miran život u malom stanu, zvono na njenim vratima je iznenada zazvonilo.
Ana (u sebi): "Ko li je sad ovo?"
Ona je prišla vratima i otvorila. Ispred nje je stajao poštar sa pismom u ruci.
Poštar: "Dobar dan, gospođo. Pismo za Vas. Potpisujte ovde."
Ana je uzela pismo, ali nije imala pojma šta bi moglo biti. Kada je zatvorila vrata, sela je na fotelju i počela da otvara koverat. Srce joj je počelo da lupa, jer je znala da je nešto ozbiljno u pitanju.
Ana (niz suze): "Šta li je sad...?"
Na papiru je pisalo: "Poziv za posetu u zatvoru. Živana Marković, broj 2389."
Ana je zanemela. Njeno srce je preskočilo. To ime... Ljiljana. Njena majka, koja je godinama bila nestala iz njenog života, sada je bila u zatvoru. Ana nije mogla da veruje. Kako je to moguće?
Sutradan je, zbunjena i u neverici, otišla do zatvora. U hodnicima je mirisalo na hladnoću i betonske zidove, dok su je stražari odvodili do sobe u kojoj je bila njena majka. Ljiljana je sedela za stolom, s rukama sklopljenim pred sobom, izgledala je starije nego što je Ana pamtila.
Ana (zamišljeno, uzdahnuvši): "Mama? Zašto si u zatvoru?"
Ljiljana (pogledala je u nju, a u očima joj je bila tuga): "Ana... Tvoja mama nije ni zaslužila da te zoveš tako. Znam. Oduvek sam te razočaravala."
Ana je stajala ispred nje, srce joj je bilo ispunjeno zbunjenostima, ljutnjom, ali i nekom čudnom tugom. Znala je da se ništa ne može promeniti u prošlosti, ali je svejedno bila tu. Osećala je da nije mogla da je napusti, čak ni sada, kad su prošle sve godine.
Ana (suznih očiju): "Zašto? Kako si završila ovde? Zbog mene... zatražila si pomoć i... uvek si bila tako... nestalna?"
Ljiljana (tiho, gledajući nisko u ruke): "Nisam te volela onako kako sam trebala. Ponekad sam bila kao ptica u kavezu, pa sam zaboravila da letim, zaboravila sam tebe. Neka stara loša navika, znaš... Bila sam uvek tu, ali kao senka. Nikada te nisam dovoljno volela, Ana."
Ana je sedila pored nje, osećajući neverovatan vrtlog emocija. Na trenutak, sve godine tuge, samoće, i onih nesrećnih dana, nestale su. Bilo je jasno da su obe bile zaglavljene u prošlim greškama.
Ana (tiho, pogledavši je): "Zašto sada, mama? Zašto sada tražiš moju pomoć? Gde si bila sve ove godine?"
Ljiljana (pomera ruke prema Aninim rukama): "Zatvor je mesto gde je moguće da se razmisli o svemu. Možda sam odrasla... Možda... Ali prošlost ne može da se obriše. Nikada. Sada... želim da te zamolim da me oprostiš. Ne mogu da ti vratim ništa od onoga što sam ti oduzela."
Ana je stisnula njene ruke. Njene oči bile su ispunjene suzama, ali istovremeno, nešto u njenoj duši se smirilo. Nije znala da li će biti sposobna da joj oprosti, ali barem je želela da zna da su stari delovi njenog života napokon završeni.
Ana (s uzdahom): "Možda ne znam kako... ali želim da pokušamo. Mogu da probamo, ali ovo ne može biti lako."
Ljiljana (tiho, klimajući glavom): "Nema ničeg lakog, Ana. Nikada nije bilo. Ali to je početak."
Ana je još neko vreme sedela, držeći ruke svoje majke, ali ovaj put, nije bežala. Kroz maglu prošlosti, obazrivo je počela da se oslanja na budućnost.
Iako su godine bile izgubljene, ova poseta, ovaj poziv iz zatvora, mogla je da bude njihov početak. Početak nečega što su obe zaslužile.
Stil/Niške vesti
