Princeze i grofovi. Njihov životni stil, ponašanje i izgled rezultat su posebnog vaspitanja usmerenog na ideal. Ali kao što je slučaj sa idealima, ne postoje jasna uputstva kako to postići. Pa ipak, pokušali smo da okarakterišemo najvažnije principe plemskog obrazovanja. Ako se primeni na razumne načine, može se sprovesti i danas:
Čast i obraz
Od detinjstva su se mali plemići učili „od koga se mnogo traži, od toga se mnogo i očekuje": Stoga je onaj ko je rođen kao plemić, trebao da bude hrabar, pošten, obrazovan, ali ne da bi stekao slavu i bogatstvo, već zato što morate biti upravo to. To takođe podrazumeva koncept „plemenite časti“, prema tadašnjim idejama, „čast“ ne daje čoveku nikakve privilegije, već je, naprotiv, čini ranjivijom od drugih. Prekršiti ovu reč značilo je uništiti reputaciju jednom zauvek. Postoje slučajevi kada je osoba, priznajući svoju nepopravljivu krivicu, dala časnu reč da će se ubiti - i ispunila obećanje.
Hrabrost
Kukavičluk se slabo kombinuje sa plemenitim impulsima, jer su plemići posebnu pažnju poklanjali hrabrosti i verovalo se da se ona može i treba obučavati naporima i obukom. Štaviše, ovo se odnosilo ne samo na mladiće koji su služili vojsku i mornaricu, obavljajući teške zadatke i tako stekli poštovanje, već i na mlade dame. Plemići su smatrali da "nema većeg poroka do kukavičluka".
Fizička snaga i okretnost
Biti hrabar i istovremeno krhak nije se podrazumevalo, zato se od plemića zahtevalo da budu fizički spremni. Deca i mladići su učili jahanje, mačevanje, plivanje i veslanje. U vojnim školama zahtevi za učenike bili su neuporedivo stroži. Demonstracija fizičke izdržljivosti bila je posebno popularna, pogotovo jer je dobra fizička spremnost zahtevala „modnu“ zabavu: lov i jahanje. Dodajmo samo taj podatak da je svaki čovek morao biti spreman za odlazak na dvoboj.
Samokontrola
Pravi plemić je učen da ni obrvu ne podigne na provokacije. On je morao biti uzdržan i na dobre, ali i na loše vesti.
Od detinjstva je bio obučen da hrabro, dostojanstveno podnosi udarce sudbine, ni na koji način ne gubeći srce. Žalbe, suze, nepotrebna osećanja prevazilaze granice bontona, pravi plemić nije mogao da priušti kukavičluk.
Briga o izgledu
Plemićka deca su bila dužna da izgledaju dobro, ali ne da bi pokazala koliko su bogata, već iz poštovanja prema drugima. Nokti, kosa, lice i odeća morala je biti čista i dostojanstvena.
Učeni su da se dopadnu drugima
Sposobnost da se sviđate bila je cela nauka i započela je najjednostavnijim formulacijama: „Ponašajte se prema drugima onako kako biste želeli da se oni ponašaju prema vama“.
„Ma koliko ovo ili ono društvo moglo biti prazno i neozbiljno, sve dok ste u njemu, ne pokazujte ljudima svojom nepažnjom prema njima da ih smatrate praznima. Nije li to korisna veština koja jača vašu reputaciju i štiti živce?
Skromnost
Skromnost nije značila stezanje ili stidljivost, već uzdržan odnos prema svojoj ličnosti. Verovalo se da ne treba da se upuštate u duge razgovore te da delite komentare ili savetima. "Govorite često, ali nikad dugo ne govorite - čak i ako vam se ne sviđa ono što govorite, barem nećete umoriti svoje slušaoce."
Učtiv govor
Plemićka deca su morala da znaju najmanje jedan, a često i po tri strana jezika. Prvo, pravi aristokrata je mogao da kaže gadne stvari i uvrede drugom aristokrati, ali samo ako su izloženi u besprekorno uljudnom obliku. To je zahtevalo posebnu veštinu u poznavanju jezika, poznavanje svih prihvatljivih klišea svetovnog govora. Drugo, govor plemića mora biti prikladan, a ako se nađe među seljacima na čaršiji, onda tamo morao biti „svoj“. Iako to nije značilo da mu je dozvoljeno da sklizne u grubost i vulgarnost, prostodušne šale bile su sasvim dozvoljene.
