Dragan Marković Palma kao da je slutio kraj, pre pet dana organizovao i svojevrsnu oproštajnu večeru za porodicu i najbliže prijatelje.
Dragan Marković Palma je u detinjstvu bio pod velikim uticajem svog oca, koji je insistirao na disciplini i radu. Kao jedinac u porodici, često se pitao zašto mu otac postavlja tako stroge zahteve, ali kasnije je shvatio da je sve to bilo iz najbolje namere:
"Pitao sam oca mogu li da idem na more kada su moji drugari počeli sami da idu. Rekao mi je: 'Ti sad moraš da radiš, a kada budeš išao na more, oni neće moći da idu.' Tako je i bilo. Ponosan sam što me je naučio disciplini."
Iako je otac bio strog, Dragan nije lako prihvatao nametnuta pravila. Često je pokazivao nestašnu stranu, što je ponekad izazivalo sukobe. Jedan od primera je njegov rani interes za motor, koji je otac posebno mrzeo, ili tajni odlasci na bokserske treninge.
"Tata mi nije dao da treniram boks, pa sam morao da smišljam izgovore – da idem na praksu, u biblioteku... Kada je saznao, zabranio mi je nakon samo deset borbi. Godinu dana sam patio zbog toga. Stalno sam morao da lažem da bih išao na treninge. Govorio sam da idem na praksu, na dopunske časove, u biblioteku da uzmem knjigu. Jednog dana sam došao sa naduvenim licem i tada me je pitao: "Ko te je to tukao?" Priznao sam mu da sam počeo da treniram boks. Posle druge borbe je došao u salu i rekao mi da će mi to zabraniti. Posle desete je razgovarao sa mojim trenerom i rekao mu da ne mogu više da treniram. Godinu dana sam patio zbog toga."
Otac je, osim boksa, bio protiv ideje da Dragan upiše fakultet, smatrajući da treba da ostane kod kuće i nastavi porodični posao:
"Govorio mi je: 'Kakav fakultet, ti treba da radiš ovde. Uhvatiće te neki mangupi tamo i protraćićeš sav kapital.' Tada sam bolovao zbog toga, ali danas znam da je želeo najbolje za mene."
Iako je otac bio autoritativan, njegov uticaj ostavio je dubok trag na Dragana. Smatrao je da mu je upravo očeva disciplina pomogla da postane vredan i odgovoran. Ipak, Dragan je imao i trenutke kada se suočavao sa njegovom strogom kaznom, poput šamara koji je dobio kada nije na vreme vratio očev automobil.
Bez obzira na to što je već sa 19 imao svoj biznis i porodicu, Palma je i dalje poštovao autoritet oca. Kaže da i danas pamti šamar koji mu je lupio iako je već bio oženjen. Scena se odigrala pred njegovom suprugom.
"Pozajmio sam od oca rusku "volgu", koju smo kupili na Beogradskom sajmu. Rekao sam mu: "Idem, tata, do grada za čas nešto da uzmem." Odgovorio mi je: "Ajde, ali požuri jer treba da idem da pogodim neki posao. Za koliko ćeš da se vratiš?" Obećao sam da ću biti kod kuće za sat vremena, a došao sam tek posle dva i po sata. On je obukao odelo i čekao me je besan ispred kapije.
Zavalio mi je šamar, a moja žena, koja je sve to sa terase gledala, povikala je: "Ako, ako, to ti i treba! Gde si do sada?!" Nije mi palo na pamet da mu se suprotstavim, a kada se vratio iz grada, ja sam se pravio kao da se ništa nije dogodilo. Za razliku od oca, Palmu supruga nikada nije kontrolisala: - Žena me nikada nije grdila što sam dugo ostajao u kafani, jer se tamo pravi posao, a ne u biblioteci. Dođem u dva-tri ujutru kući, a ustanem u šest. I danas je tako. Nisam navikao mnogo da spavam. Nikada nisam napravio ništa zbog čega bih ugrozio svoj brak. Umem sa porodicom da se posavetujem o mnogim temama, ali ja uvek donosim odluke. Kada nešto pitam ženu, ona kaže: "Sam ti odluči, neću ja da donesem pogrešnu odluku."
"Iako sam već bio oženjen, nisam mu se usprotivio. Danas bih ga ponovo u svemu slušao jer da me nije naučio radnim navikama, ko zna šta bi bilo od mene."
Smrt oca u 40. godini od raka bila je veliki gubitak za Dragana. Uprkos bolu, ostao je u selu kako bi bio uz majku i nastavio porodičnu tradiciju. "Da sada mogu da vratim vreme, slušao bih ga još više," zaključuje Palma, naglašavajući koliko je očev uticaj oblikovao njegov karakter i vrednosti.
Išao sam kod vidovnjaka da mu spase oca od raka
Palma nije verovao u gatare, ali priznao je da je jednom posetio vidovnjaka jer se nadao da može oca da mu izleči od raka.
- Rekli su nam da postoji neki deda u Leskovcu koji pravi čajeve koji leče karcinom. Kada si očajan i želiš da sačuvaš nečiji život, spreman si da probaš sve. Majka i ja smo otišli kod njega, bila je ogromna gužva ispred, više od dvadeset kola. Taj deda nam je rekao da je komšija bacio magiju na nas i da nam je zakopao nešto u pesku ispred kuće. Dao je ocu čaj da pije, a ja sam odmah uklonio pesak i pozvao sam komšiju da se izmirimo. Međutim, to nam ništa nije pomoglo. I tada sam znao da su to budalaštine.
Stil/Informer/Politika
