Razgovori o starenju i porodičnim odnosima u poznom dobu često počinju površno, ali u osnovi obuhvataju složene psihološke i socijalne aspekte. Neretko se među starijim osobama, posebno ženama u sedamdesetim godinama, može uočiti osećaj zamora i gubitka primarne pozicije u porodičnoj hijerarhiji. Rečenice poput one da su nekada bile na prvom mestu, a da se sada osećaju suvišno, ukazuju na dublje promene.
Smanjenje stepena uvažavanja unutar porodice retko nastupa naglo. Ono se najčešće odvija postepeno, kroz svakodnevnu komunikaciju, navike i promenu ponašanja članova porodice. To se posebno manifestuje nakon višegodišnjeg perioda u kojem je pojedinac bio u potpunosti posvećen podizanju dece, vođenju domaćinstva i rešavanju tuđih problema.
1. Kada žena previše pokušava da bude potrebna
Mnoge žene provode godine u stalnom stanju pripravnosti da pomognu. Osećaju potrebu da čuvaju unuke, šalju novac, pomažu oko popravki, donose namirnice, kuvaju i dele savete. U nekom trenutku, to prestaje da bude samo pomoć i postaje način života u kojem su sopstvene granice gotovo potpuno izbrisane.
I postepeno se dešava čudna stvar, koju je u početku teško primetiti: što više žena daje bezuslovno i bez predaha, to to postaje prirodnije za porodicu, kao da tako i treba da bude. Zahvalnost se postepeno zamenjuje očekivanjem, a potom prosto navikom.
Poštovanje u takvim situacijama često počinje da opada ne zato što su voljeni postali lošiji ljudi, već zato što nestaje osećaj za meru. Žena prestaje da bude osoba sa sopstvenim mogućnostima i granicama, već postaje nešto nalik stalnom, podrazumevanom izvoru pomoći.
2. Kada reči prestanu da se shvataju ozbiljno
Dešava se da žena govori, ali kao da je niko ne čuje. Najpre u sitnicama, a potom i u važnim stvarima. To se akumulira veoma tiho, sve dok jednog dana ne postane uobičajena pozadinska buka.
Prvo je prekidaju u pola rečenice, zatim odmahuju rukom na ono što kaže, a onda je više i ne pitaju za mišljenje. Sve to izgleda kao ustaljeni porodični red u kojem njen glas jednostavno više nije obavezan za diskusiju.
U ovoj fazi, najbolnija stvar je to što se osoba postepeno navikava da govori manje, jer joj se čini da smisao nestaje. Ta tišina, tokom vremena, još više produbljuje distancu.
3. Kada prošlost postane važnija od sadašnjosti
Veoma često se u ženi javlja unutrašnji osećaj da je ranije sve bilo drugačije: deca su bila bliža, slušala su, bila im je potrebna, pitala su je za sve. To sećanje postaje tačka oslonca kojoj se misli neprestano vraćaju.
Ali život se menja, deca odrastaju, stvaraju svoje porodice, imaju svoje brige i svoje navike. Ako nastavite da živite samo u prošlosti, onda počinjete da doživljavate sadašnjost kao razočaranje.
Poštovanje u porodici često raste onda kada žena prestane da poredi današnjicu sa onim što je bilo ranije i počne da se interesuje za ono što se dešava sada – čak i ako je to potpuno drugačiji život, nimalo nalik onom prethodnom.
4. Kada se briga pretvori u kontrolu
Mnogi postupci počinju iz ljubavi i brige, iz želje da se pomogne i zaštiti. Međutim, tokom vremena, pomoć može neprimetno da se pretvori u konstantne savete, komentare i pokušaje da se tuđi život usmeri prema sopstvenom scenariju.
I čak i ako se sve radi sa najboljim namerama, kod odrasle dece se javlja prirodna želja da odbrane svoje odluke, svoj novac i svoje greške. Tada distanca počinje da raste sama od sebe.
Jer, poštovanje u porodici se ne zasniva na ispravnosti nečijih odluka, već na pravu čoveka da živi sopstveni život, čak iako to izgleda drugačije od onoga kako se vidi sa strane.
5. Kada žena prestane da živi za sebe
Ovo je jedan veoma tih razlog, koji često ostaje neprimećen čak i od strane same žene. U pitanju je trenutak kada je njen čitav život izgrađen oko drugih ljudi, njihovih potreba, njihovih rasporeda i njihovih problema, dok ne ostaje gotovo ništa što pripada samo njoj.
Kada dođu godine u kojima deca žive odvojeno, a navika da se živi kroz druge ostane, unutra se javlja osećaj praznine koji je teško objasniti rečima, ali koji okolina i te kako oseća.
Čovek koji nema ništa svoje postepeno gubi svoj unutrašnji oslonac, a uporedo sa tim menja se i način na koji ga porodica doživljava.
6. Kada želje ostanu neizrečene
Postoje žene koje godinama pokušavaju da se ne mešaju, da ne odbijaju i da se ne raspravljaju. One deluju snažno i strpljivo, ali unutar njih se talože umor i napetost o kojima niko ništa ne zna.
Problem je u tome što se okolina navikne na takvo stanje stvari kao na normu. Počinju da misle da tako i treba da bude, da će ona uvek izaći na kraj sa svim, da će se uvek složiti i da će uvek sve istrpeti.
Tada se javlja osećaj da je niko ne ceni, iako zapravo niko nikada nije ni video njene granice, jer one nikada nisu bile jasno definisane rečima.
7. Kada se ogorčenost zadržava u sebi
Mnoge porodične odnose ne uništavaju sami događaji, već to što se o njima ne razgovara. Ogorčenost i povređenost ostaju unutra, pretvarajući se najpre u ćutanje, a potom u hladnoću.
Čovek misli da bi drugi trebalo da ga razumeju bez reči, ali voljeni ne mogu da čitaju misli. Ono što se ne izgovori, postepeno postaje nepremostiva distanca.
Ponekad bi samo jedan miran razgovor mogao da povrati bliskost, ali do njega ne dolazi. Umesto toga nastupa tišina, koja vremenom postaje navika.
8. Kada nestane lični interes za život
Porodica počinje drugačije da doživljava osobu kada u njoj ne ostane ništa osim brige o drugima, razgovora o svakodnevici, zdravlju i tekućim obavezama. Osećaj unutrašnjeg pokreta i rasta tada postepeno nestaje.
Ljudi su po prirodi privučeni onima koji imaju sopstvena interesovanja, čak iako su ona jednostavna, tiha, kućna, ali stvarna i okrenuta samo njima.
Poštovanje se često vraća kada žena ponovo počne da se zanima za nešto svoje, što nije direktno povezano sa porodicom, makar to bile i sitnice poput šetnji, čitanja, druženja ili bilo koje aktivnosti koja joj donosi živopisan osećaj ispunjenog dana.
9. Kada nestane samopoštovanje
Najdublji razlog je uvek povezan sa tim kako žena tretira samu sebe, jer je okolina veoma osetljiva na njeno unutrašnje stanje.
Ako čovek stalno pristaje na sve, toleriše ono što ga vređa i ne postavlja svoje granice, onda to tokom vremena počinje da se doživljava kao prirodan poredak stvari.
Samopoštovanje se gradi od jednostavnih stvari: sposobnosti da se kaže da nešto nije u redu, sposobnosti da se ne preuzima previše na sebe i sposobnosti da se ostavi prostor za sebe u sopstvenom životu.
Povratak sopstvenoj važnosti
Poštovanje u porodici ne nestaje odjednom i ne pojavljuje se na zahtev. Ono se sastoji od mnogo malih postupaka, razgovora i prećutanih stvari. Najčešće se menja onda kada sama žena neprimetno prestane da bude važna sebi, dajući svu svoju pažnju drugima, dok unutar sebe ne ostavi ništa.
Ali upravo u tome leži i mogućnost preokreta. Kada počnete da vraćate makar i mali deo sopstvenog života, način na koji vas drugi doživljavaju postepeno počinje da se menja. Tada odnosi prestaju da budu jednostrani i ponovo postaju živi.
Stil/Dzen