To je ono tiho, gotovo nevidljivo tlo na kojem izrastaju sudbine, karakteri, strahovi i pobede. Upravo tu, na samom početku puta, kako je tvrdio Sigmund Frojd, polaže se ne samo obrazac ponašanja, već i čovekov osećaj sopstva u ovom svetu. Reč je naravno o detinjstvu.
Frojd, otac psihoanalize, istraživao je nesvsno, ali je i oprezno odškrinuo vrata sveta u kojem se formira ličnost i otkrio jednostavnu, ali u svojoj očiglednosti zastrašujuću stvar: majčinska ljubav je temelj na kojem počiva čitav kasniji život čoveka.
Sigmund je bio čovek drugog vremena koje je priznavalo određenu isključivost i normu. Tako nije uvrstio i mogućnost da neka deca odrastaju i bez majki, ali ono što je suština, jeste da je nežnost i ljubav jedne osobe koja se stara o detetu veoma bitna.
Detinjstvo kao polazna tačka
Čovek ne postaje svoj odjednom, on se slaže kao mozaik od pogleda, intonacija, dodira i slučajnih reči izgovorenih u detinjstvu. Gradi se iz atmosfere doma u kojem se ili slobodno diše, ili se stalno mora grčiti, prilagođavati i pogađati raspoloženje odraslih.
Zbog toga roditeljska ljubav, razumevanje i sposobnost da čuju dete nisu samo važni, već presudni. Marija Montesori, čuveni pedagog, govorila je:
"Ako dete živi sa osećajem sigurnosti, ono uči da veruje. Ako dete često dobija odobravanje, ono uči da sebe ceni. Ako je dete okruženo prijateljstvom i oseća se potrebnim, ono uči kako da u ovom svetu pronađe ljubav.“
Ove reči zvuče utešno, ali kriju važnu istinu da dete ne izmišlja sebe samo, već odražava ono što vidi.
Kada ljubav zameni hladnoća
Postoji i druga strana o kojoj je teže govoriti, jer se tiče stvarnih sudbina u kojima je nešto krenulo po zlu.
Ako se prema detetu odnosimo neprijateljski, ono će naučiti da udara i vređa druge, misleći da tako treba.
Ako se često ismeva, postaće stidljivo.
Ako se dete često sramoti, ono uči da se oseća krivim.
Najteže je to što se posledice ne vide odmah. One se razotkrivaju godinama kasnije, kada odrasla osoba odjednom počne da se plaši da bude ono što jeste ili se brani agresijom, ne razumevajući odakle ona dolazi.
Ljubav kao unutrašnji oslonac
Deca uvek nose u svet ono što su jednom dobila, u unutrašnjem stanju koje postaje njihovo osnovno podešavanje. Kada je dete prihvaćeno i podržano, kada ljubav ne mora da zasluži, već je dobija samim tim što postoji, formira se unutrašnja dozvola za život.
Ljubavi, paradoksalno, nikada ne može biti previše, jer se o dubokom osećaju da je sa detetom sve u redu.
Snaga ljubavi i Frojd
Sigmund Frojd, čije se metode i danas koriste u psihoanalizi, zabeležio je:
"Čovek koji je bio neprikosnoveni ljubimac svoje majke, kroz čitav život nosi osećaj pobednika i veru u uspeh, koji neretko zaista i dovode do stvarnog uspeha."
U ovoj frazi ima samo preciznog zapažanja da osećaj voljenosti u detinjstvu postaje unutrašnji resurs koji čovek nosi u odraslo doba. Važno je da dete tu ljubav barem jednog roditelja oseća kroz pažnju i razgovore u kojima ga niko ne prekida niti obezvređuje.
Ono što ostaje zauvek
Iskustvo iz detinjstva postaje "unutrašnji dom" u koji se čovek vraća, a da toga nije ni svestan. Ne nestaje uopšte. Dete koje je odraslo u atmosferi topline sposobnije je da:
- Veruje sebi
- Ne plaši se grešaka
- Gradi zdrave odnose
- Ide napred uprkos teškoćama
U njemu postoji mirno znanje da će se izboriti. Dete ne pamti sve što ste mu govorili, ali zauvek pamti kako se pored vas osećalo. U tome leži prava snaga nežnosti i ljubavi, u osećaju koji ostavlja unutar čoveka za ceo život.
Stil/Dzen