„Odlazim. Zaljubio sam se u nekog drugog.“ Te reči su mi odzvanjale u glavi kao da ih je izgovorio neko drugi, ne moj Jovan, čovek s kojim sam provela dvadeset godina. Sela sam na našu staru, izlizanu garnituru, gledala kroz prozor u kišu koja je neumorno lupkala po staklu. Nije bilo suza. Samo praznina. U meni je sve utihnulo, kao da je neko ugasio svetlo.
„Moraš da razumeš, Mirela… Nisam to planirao. Sve se samo desilo,“ pokušavao je da opravda svoj beg, ali ja ga više nisam čula. U glavi su mi se vrteli trenuci: našsin Filip kad je prvi put pao s bicikla, zajednički odmor na Zlatiboru, beskrajni sati provedeni u kuhinji dok smo zajedno pravili sarme za praznike. Sve to – sada ništa.
Nisam znala kome da se obratim. Mama bi me samo grlila i plakala sa mnom, a sestra bi odmah počela da traži krivca. Prijateljice? Većina ih je bila zauzeta sopstvenim problemima ili su bile previše znatiželjne za moj ukus. I onda, dok sam sedela u toj tišini, začulo se kucanje na vratima.
Otvorila sam vrata i ugledala Sanju, komšinicu iz trećeg ulaza. Nikad nismo bile bliske – ona je uvek delovala hladno, pomalo arogantno, uvek sa besprekornom frizurom i noktima. „Mirela… čula sam. Žao mi je. Mogu li da uđem?“
Nisam imala snage da kažem ne. Sela je preko puta mene, skinula kaput i bez reči izvadila iz torbe bocu vina. „Znam da sad ne veruješ nikome, ali veruj mi – znam kako ti je. Moj Dario me ostavio pre pet godina zbog koleginice s posla. Mislila sam da ću umreti od srama i tuge. Ali evo me… još uvek dišem.“ Pogledala me pravo u oči i prvi put sam u njima videla toplinu.
Te večeri smo pile vino i pričale do kasno u noć. Plakala sam prvi put otkad je Jovan otišao. Sanja nije nudila rešenja niti sudila – samo je slušala i povremeno stisnula moju ruku. „Neće biti lako, ali proći ćeš kroz ovo. I kad misliš da si na dnu, život te iznenadi na najčudnije načine,“ rekla je tiho.
Sledećih dana sve se promenilo. Filip je ćutao i povukao se u sebe; nije hteo da priča ni sa mnom ni sa ocem. Mama je dolazila svaki dan sa supom i kolačima, ali ja nisam imala apetita. Ljudi su šaptali po haustoru, komšinice su me gledale sažaljivo ili znatiželjno. Najgore mi je bilo kad bih srela Jovana u prodavnici – izbegavali smo pogled jedno drugome.
Jednog popodneva, dok sam pokušavala da skupim snage da odem do banke zbog kredita koji smo zajedno podigli, zazvonio mi je mobilni. Bio je to Jovan.
„Mirela, možemo li da razgovaramo? Filip neće ni da me pogleda…“ Glas mu je bio slomljen.
„Šta očekuješ od mene? Da ga nagovorim da ti oprosti? Da mu objasnim kako si našao sreću sa dvadesetpetogodišnjakom?“ osetila sam kako mi glas podrhtava.
„Ne… Samo… Ne znam šta da radim. Sve sam zabrljao,“ šapnuo je.
Prekinula sam vezu i sela na pod hodnika. Prvi put sam osetila bes – prema njemu, prema sebi što nisam videla znakove, prema svima koji su znali a ćutali.
Sanja mi je postala svakodnevna podrška. Zajedno smo išle na kafu, šetale po nasipu, smejale se glupostima i plakale zbog prošlosti. Jedne večeri me pitala: „Jesi li ikad razmišljala šta bi volela da radiš kad bi mogla da biraš? Šta te usrećuje?“
Zastala sam. Nisam znala odgovoriti. Ceo život sam bila supruga i majka, radila posao koji nisam volela samo da bi Filip imao sve što mu treba. „Ne znam… Možda bih volela da otvorim malu poslastičarnicu ili radim nešto s rukama…“
Sanja se nasmejala: „Onda počni s malim koracima. Prvo ispeci kolače za nas dve!“
Tako su prošli meseci – polako sam se vraćala sebi. Filip je krenuo na terapiju kod školskog psihologa i počeo mi se otvarati. Jedne večeri mi je rekao: „Mama, tata je pogrešio, ali ja tebe neću nikad ostaviti.“ Zagrlila sam ga najjače što sam mogla.
Jovan se povremeno javljao – pokušavao da popravi odnos s Filipom, ali između nas više nije bilo ničega osim prošlosti i obaveza oko deteta i kredita.
Najveće iznenađenje bio je odnos sa Sanjom – postale smo prijateljice kakve nikad nisam imala. Poverila mi je svoje strahove i tuge, a ja njoj svoje snove i nesigurnosti.
Jednog dana, dok smo pile kafu na mom balkonu, Sanja me pogledala i rekla: „Znaš li koliko si jaka? Da si mi pre godinu dana rekla da ćeš sve ovo preživeti i još uvek imati osmeh na licu – ne bih ti verovala.“ Pogledala sam svoje ruke – ruke koje su gradile dom, brisale dečje suze, sada su drhtale od uzbuđenja jer sam upravo ispekla prvu tortu za narudžbinu iz komšiluka.
Ponekad se pitam – kako čovek preživi izdaju onoga koga je najviše voleo? Kako pronađe snagu kad misli da više nema ništa? Možda odgovor leži u ljudima oko nas – onima od kojih to najmanje očekujemo.
