„Ne mogu više, Tomislave!“ povikala sam, tresući se dok sam stajala nasred dnevne sobe, okružena kutijama i mirisom stare kuće na periferiji. „Ne mogu da budem ta koja uvek popušta!“ On je ćutao, gledao kroz prozor kao da će mu magla iznad Save dati odgovor koji meni nikad nije dao.
Sve je počelo pre šest meseci, kad je njegova majka, gospođa Ljubica, sela za naš sto i rekla: „Deco, vreme je da vi preuzmete kuću. Ja više ne mogu sama. A i red je, Tomislave, ti si sin jedinac.“ Pogledala me je onim svojim prodornim očima, kao da sam ja prepreka njenoj sreći. Tomislav je ćutao. Uvek ćuti kad treba nešto važno da kaže.
Nisam želela tu kuću. Bila je stara, puna vlage i sećanja koja nisu moja. Moj san bio je mali stan u centru, blizu posla i prijatelja. Ali Tomislav… On je bio vezan za tu kuću kao za deo sebe. „To je moj dom,“ rekao bi tiho kad bismo ostali sami. „Tamo sam odrastao.“
Prvi put sam osetila da se nešto menja među nama kad smo počeli da obilazimo kuću s agentom za nekretnine. Gospođa Ljubica je stalno bila tu, ispravljala me kad god bih nešto rekla: „Ne, nećemo menjati prozore, to su originalni!“ ili „Ne treba vam nova kuhinja, ova je služila meni trideset godina!“ Osećala sam se kao gost u sopstvenom životu.
Moji roditelji su bili protiv. „Sine, ne moraš sve da žrtvuješ zbog tuđe porodice,“ govorila mi je mama dok smo pile kafu na terasi. „Tvoj muž mora da nauči da postavi granice.“ Ali Tomislav nije znao za granice kad je u pitanju njegova majka.
Jedne večeri, dok smo pakovali stvari za selidbu, pitala sam ga: „Zašto ne možeš da joj kažeš ne? Zašto uvek ja moram da budem loša?“ On je slegnuo ramenima. „Ne razumem… Ona je sama. Nema nikog osim mene.“
Nisam spavala te noći. Gledala sam u plafon i razmišljala o svemu što sam žrtvovala – posao koji sam volela zbog preseljenja, prijatelje koje viđam sve ređe, svoje snove o životu u centru grada. A on? On je žrtvovao samo mene.
Selidba je bila haotična. Gospođa Ljubica se uselila sa nama „dok se ne snađe“, ali nikad nije otišla. Svako jutro bi ulazila u našu sobu bez kucanja: „Jeste li ustali? Treba zaliti cveće!“ ili „Ana, nisi dobro oprala sudove sinoć.“ Počela sam da brojim dane od kad nisam imala ni minut mira.
Jednog dana sam zatekla Tomislava kako sedi u dvorištu i puši cigaretu koju inače nikad ne bi zapalio. Prišla sam mu tiho: „Znaš li da više ne razgovaramo? Samo se svađamo ili ćutimo.“ Pogledao me je umorno: „Ne znam šta da radim. Ako izaberem tebe, izdaću majku. Ako izaberem nju, izgubiću tebe.“
Te reči su me presekle kao nož. Zar sam ja samo izbor? Zar nisam deo njegove porodice?
Sledećih nedelja sve je išlo nizbrdo. Gospođa Ljubica je počela otvoreno da mi prigovara: „Ti si ga promenila. Nije više isti otkad ste zajedno.“ Tomislav bi se povukao u sebe, a ja bih plakala u kupatilu gde me niko ne vidi.
Jedne večeri, dok smo večerali u tišini, Ljubica je odjednom rekla: „Ana, možda bi bilo bolje da ti odeš na neko vreme kod svojih. Da se malo odmorimo jedni od drugih.“ Pogledala sam Tomislava očekujući da će reći nešto, bilo šta – ali on je samo spustio pogled.
Te noći sam spakovala torbu i otišla kod roditelja. Mama me je dočekala zagrljajem i suzama: „Zaslužuješ bolje, dete moje.“ Ali ja nisam znala šta želim – samo sam znala da više ne mogu ovako.
Prošlo je nekoliko dana pre nego što me Tomislav pozvao. Njegov glas bio je tih i slomljen: „Ana, vrati se… Ne znam kako bez tebe.“ Ali nisam mogla tek tako da se vratim. Prvi put sam morala da mislim na sebe.
Dani su prolazili, a ja sam se pitala gde sam pogrešila. Da li sam trebala više da se borim? Da li sam trebala ranije da odem? Ili nikad ni da pristanem na tuđe snove?
Sada stojim pred ogledalom u sobi iz detinjstva i pitam se: Šta znači biti odan – sebi, mužu ili porodici koja nas polako razdvaja? Da li ljubav vredi ako zbog nje izgubiš sebe?
