„Gde si bio sinoć, Marko?“ Mirjana je stajala na pragu dnevne sobe, ruku prekrštenih, pogleda oštrog kao nož. Nije bilo ni sedam ujutru, a već sam znao da će ovaj dan biti drugačiji. U ruci sam držao koverat koji mi je uručila nepoznata žena na parkingu ispred zgrade dok sam se vraćao iz noćne smene. „Ovo je za vas. Važno je,“ šapnula je i nestala među automobilima.
Otvorio sam koverat pred Mirjanom. Unutra je bila fotografija devojčice sa krupnim očima i pismo: „Marko, ovo je tvoja ćerka. Zove se Lena. Ima šest godina. Ne mogu više sama. Molim te, pomozi joj.“
Mirjana je pročitala pismo preko mog ramena. Osetio sam kako joj ruka drhti. „Šta je ovo? Kakva ćerka? Marko, šta si uradio?“
Nisam imao odgovor. U glavi mi je bubnjalo ime – Lena. Setio sam se Ane, devojke sa kojom sam proveo nekoliko meseci pre nego što sam upoznao Mirjanu. Nikada mi nije rekla da je trudna. Nikada nisam ni slutio.
„Ne znam… Nisam znao…“ promucao sam, ali Mirjana me nije slušala. Suze su joj klizile niz lice dok je skupljala stvari u torbu.
„Ne mogu ovo da podnesem! Godinama ti verujem, a ti imaš dete za koje nisi ni znao? Kako da ti verujem sada?“
Vrata su zalupila za njom. Ostao sam sam sa fotografijom deteta koje mi je ličilo na mene više nego što bih voleo da priznam.
Naredni sati prošli su u magli. Zvao sam Anu, broj koji je bio potpisan u pismu. Javio se umoran glas.
„Ana? Ja sam… Marko. Dobio sam tvoje pismo.“
Tišina s druge strane.
„Zdravo, Marko. Znam da je iznenada, ali Lena nema nikog osim mene. Bolujem od raka, nemam više snage. Ona zaslužuje porodicu. Tebe.“
Nisam znao šta da kažem. Srce mi se steglo.
„Hoćeš li doći po nju?“ pitala je tiho.
Sutradan sam stajao pred vratima male kuće na obodu Novog Sada. Ana je bila bleda i iscrpljena, ali Lena… Lena je imala moje oči i osmeh moje majke.
„Ćao, Lena,“ rekao sam nesigurno.
Devojčica me je gledala kao stranca, ali nije bežala. Ana mi je pružila ruku.
„Molim te, obećaj mi da ćeš brinuti o njoj. Da nećeš dozvoliti da završi u domu.“
Pogledao sam Anu u oči i klimnuo glavom, iako nisam znao kako ću to izvesti.
Vratio sam se kući sa Lenom. Mirjana nije bila tu. U stanu je vladala tišina koju nisam mogao da podnesem. Lena je sedela na kauču, stiskala plišanog zeku i gledala me kao da pokušava da shvati ko sam ja.
Prvi dani su bili pakao. Mirjana se nije javljala na telefon. Moji roditelji su bili šokirani kad su videli Lenu.
„Sine, šta si to uradio? Kako si mogao da kriješ ovako nešto od nas?“ majka me grlila i plakala.
„Nisam znao, mama! Kunem se!“
Otac je ćutao dugo, a onda rekao: „Dete nije krivo ni za šta. Ako je tvoja krv, tvoja je odgovornost.“
Lena nije govorila mnogo. Noću bi plakala tiho, misleći da ne čujem. Jedne večeri sam seo pored nje.
„Lena, znam da ti je teško… Ali obećavam ti da ću biti tu za tebe. Neću te ostaviti.“
Pogledala me kroz suze i šapnula: „Hoćeš li doći po mene kad budem imala noćne more? Mama kaže da tata treba to da radi.“
Stegao sam joj ruku i klimnuo glavom.
Dani su prolazili sporo. U komšiluku su počele priče – Marko ima dete izvan braka! Mirjana ga ostavila! Sramota! Ljudi su šaputali iza leđa, a ja sam svakog dana išao na posao umoran i slomljen.
Jednog dana Mirjana se pojavila na vratima.
„Moramo da razgovaramo,“ rekla je hladno.
Seli smo za sto dok je Lena crtala u svojoj sobi.
„Ne mogu ovo da podnesem, Marko,“ počela je tiho. „Godinama smo pokušavali da dobijemo dete… A sada ti imaš ćerku sa drugom ženom? Kako misliš da nastavim dalje?“
Nisam imao odgovor. Samo sam ćutao dok su joj suze klizile niz lice.
„Ne tražim od tebe ništa više,“ rekla je na kraju. „Ali ne mogu više biti deo ovoga.“ Pokupila je poslednje stvari i otišla zauvek.
Ostali smo Lena i ja – dvoje stranaca pod istim krovom, pokušavajući da postanemo porodica.
Prvi put kad me Lena zagrlila bez straha, plakao sam kao dete.
Naučio sam kako se pletu kikice, kako se prave palačinke u ponoć kad ne može da zaspi, kako se leče dečji strahovi zagrljajem i toplim rečima.
Ali svake noći kad Lena zaspi, pitam se – jesam li dobar otac? Da li će mi ikada oprostiti što nisam bio tu kad joj je najviše trebalo? Da li će mi Mirjana ikada oprostiti što nisam znao?
Možda nikada neću dobiti odgovore na ta pitanja, ali znam jedno – Lena neće završiti u domu dokle god dišem.
Ponekad se pitam: Da li možemo izgraditi sreću na ruševinama prošlosti? Da li ljubav može pobediti sve što smo izgubili?
