Moj sin jedinac je zenica oka mog. Uvek je bio smiren, staloženog temperamenta. Nije pravio nikakve probleme dok... se nije zaljubio. U ženu koja je bila drugačija od bilo koga u našoj porodici. Bila je hladna, rezervisana i nepredvidiva. Nikada nisam znala šta da mislim o njoj, koliko god sam se trudila da je prihvatim.
Rodio im se sin, moj unuk. Srce mi se istopilo kada sam ga prvi put videla - baš kao mog sina. Brojala sam dane do njegovog prvog rođendana, pripremajući poklon, tražeći fotografije da ih uramim i priložim uz poklon. Konačno, odlučila sam da pitam snaju kada i gde će biti zabava . Pitala sam je ljubazno, sa nadom i osmehom. A onda je ona - sa tim ledenim pogledom rekla:
– Mama, ovo će biti intiman skup. Samo za one koji su mi najbliži...
I onda se nešto u meni slomilo.
Nema dovoljno mesta za mene?
Stajala sam u kuhinji kada sam konačno skupila hrabrosti da je pozovem. Srce mi je lupalo, kao da ću polagati ispit. Javila se na drugo zvono.
- Zdravo?
– Zdravo, dušo, ovde Ana– rekoh što sam nežnije mogla.
„O, dobro jutro, mama“, odgovorila je, izgovarajući reč „mama“ kao da je neka vrsta bajalice. Čak i tada, nešto mi se steglo u stomaku.
„Slušaj, razmišljala sam... pa, pošto mali uskoro puni godinu...“ počela sam oklevajući. „ I htela sam da pitam da li mogu da dođem . Volela bih da mu nešto dam, da ga gledam kako gasi svećicu...“
Na drugom kraju je zavladao trenutak tišine. Onda sam čula taj ton, pomalo veštački.
– O, mama… Znaš, pravimo veoma intimnu zabavu. Samo za naše najbliže prijatelje…
Sledila sam se
„Oh... razumem“, zamucala sam, iako nisam ništa razumela. „Mislim... ja sam porodica, zar ne?“
– Naravno. Ali znate, ograničen prostor, a moja mama je već najavila svoj dolazak sa sestrom i bakom...
„Da… i nije bilo dovoljno mesta za mene“, izletelo mi je. Čula sam je kako uzdahuje.
„Nije stvar u tebi, mama. Samo ne želimo da pravimo veliku stvar od toga. Samo porodično okupljanje, znaš. Za voljene.“
Bliski. Ta reč mi je odjekivala u glavi. Dakle, ne za mene.
„Oh. Pa dobro onda... zabavite se“, rekla sam i brzo spustila slušalicu.
Supa je proključala. Nisam ni primetila.
Onda sam pozvala sina
Te noći nisam mogla oka da sklopim. Prevrtala sam se, gledajući u plafon, pokušavajući da pronađem bilo kakav izgovor za njene reči. „Intimno okupljanje... samo za voljene...“ ponavljala sam u glavi kao kletvu. Konačno, oko ponoći, više nisam mogla da izdržim. Pozvala sam sina.
„Mama? Jesi li dobro?“ rekao je pospanim glasom.
- Da li spavaš?
– Pa, više ne. Šta se desilo?
„Znaš šta, samo se pitam...“ počela sam nehajno. „Prvi rođendan malog. Tvoja žena je rekla da je samo za one koji su joj najbliži...“
„ Da, to smo i planirali . Intimno. Bez gužve“, odgovorio je, kao da ponavlja nešto što je čuo stotinu puta.
„A ja?“ upitah jednostavno, bez oklevajućih reči. „Jesam li ja ta koji je 'bliski' ili nisam?“
Vladala je tišina. Čula sam samo kako je uzdahnuo.
– Mama, ne pravi scenu.
„Kakvu scenu? Samo pitam. Jer, kako se ispostavilo, moje prisustvo više nije dobrodošlo. Možda bi trebalo da počnem da viđam unuka samo na fotografijama?“
„O, mama...“ ponovo je uzdahnuo. „Znaš da nije tako. Samo... Pa, ona želi mir i tišinu , bez napetosti.“
– A ja sam napetost?
– Nisam to hteo da kažem.
„Znaš šta, reči me izdaju. Samo sam htela da se uverim da sam dobro razumela. Laku noć, sine.“
- Mama...
Ali već sam spuštala slušalicu. Ruka mi se tresla. Suze su mi navirele na oči. Jednostavno nisam znala - više od tuge ili besa - „Baka nije bila pozvana“
Sledećeg dana sam uzela slobodan dan. Sela sam za kuhinjski sto sa čajem i zurila u prazan kalendar. Subota je trebalo da bude „ugodna godišnjica“. Zapisala sam je velikim slovima: VELIKI ROĐENDAN. Sada sam je zaokružila crnom bojom.
Nisam više mogla da izdržim. Pozvala sam Milenu, moju prijateljicu iz medicinske škole. Ona je uvek znala šta da kaže kada ti se srce slama.
„Ana? Šta se dešava? Zvučiš neutešno“, odmah je rekla.
„Milena...“ teško sam uzdahnula. „Moja snaja organizuje rođendansku zabavu za svog unuka. Rekla je da je to samo za bliske prijatelje. A ja... nisam razumela.“
„Šta?!“, vrisnula je. „ Mora da se šali . Nisi bliska?“
– Izgleda da ne. Znaš, trebalo bi da budem „mama“, ali samo iz ljubaznosti.
„Nije to ljubaznost, to je prezir, samo lepo upakovano. Slušaj, dođi kod mene u subotu. Proslavićemo naš prvi rođendan. Ponesi fotografije, album, nešto slatko.“
– Misliš li da bi trebalo da ih ostavim na miru?
– Mislim da bi trebalo da prestaneš da pokušavaš da stigneš tamo gde nisi poželjna. I da malo povedeš računa o sebi.
– Šta ako me unuk jednog dana pita zašto nisam bila tamo?
– Onda mu reci: „Baka nije bila pozvana.“ I videćeš će jednog dana razumeti.
Osećala sam se bolje. Možda samo malo, ali ipak. Možda umesto da tražiš mesto za njihovim stolom, ponekad vredi da sam postaviš svoj sto.
Pojavio se sin
Subota je stigla brže nego što sam se nadala. Od jutra sam šetala po stanu kao luda. Na radiju je počela pesma o porodici – ugasila sam je. Napravila sam čizkejk, kao što sam obećala Mileni. Spakovala sam album, stare fotografijemališana, iz njegove prve šetnje, kupanja i krštenja. Već sam sedela u jakni, spremna da krenem, kada je zazvonilo zvono na vratima .
„Ja sam“, začuo se glas mog sina.
Bila sam iznenađena. Otvorila sam vrata. Ušao je sa unukom u naručju. Mališanin je nosio elegantnu košulju sa leptir mašnom.
„Šta radiš ovde?“ upitah tiho.
"Imamo trenutak pre nego što žurka počne. Mislio sam da bismo mogli da popijemo kafu."
„ Nemam vremena za kafu“, hladno sam odgovorio . „Nisam na listi 'najbližih'.“
„Mama, ne počinji...“, zastenjao je.
Mali je pružio ruku ka meni. Srce mi se otopilo. Podigla sam ga i zagrlila. Sela sam na kauč sa njim, a on je odmah počeo da se igra sa mojim priveskom.
„Imam poklon za njega...“ rekla sam posle trenutka tišine. „Ali pošto nisam pozvana, trebalo je da ga dam Milenu. Trebalo je da imamo našu sopstvenu žurku za prvi rođendan.“
„Mama, ja... žao mi je“, rekao je tiho. „Nije trebalo da bude ovako. Hteo sam nekako da izgladim stvari. Iako, da.“
„Dakle, umesto da pozovete majku na rođendansku zabavu njenog unuka, vi ostavljate dete na petnaest minuta? Kao kurir?“
Spustio je pogled.
– Više ne znam kako da sve ovo pomirim...
– Možda je vreme da počneš da pokušavaš.
Za duševni mir?
„Slušajte, ne želim da se raspravljam“, rekao je, sedajući na ivicu stolice. „Samo... nalazimo se u teškom trenutku. Sve je spremno tamo, ljudi stižu, a ja bih više voleo da dođem ovde .“
„Zato što je lakše dovesti dete nego stajati licem u lice sa ženom i reći: 'Pozvao sam moju mamu?'“ Podigao sam obrve.
– Nije želela da budeš tamo. Kaže da je pod stresom, da će biti napeta, da ćeš napraviti „scenu“.
„Scena?“ frknula sam. „Ja? Ona je od samog početka bila glavna uloga u drami koju je napisala za sebe.“
Mali se privio uz mene i počeo nešto da mrmlja sebi u bradu, kao da želi nešto da mi kaže. Pogledala sam ga sa mešavinom ljubavi i žaljenja. Danas je bio rođendan mog unuka, i umesto da dunem u svećicu sa njim, bila sam nepoželjna.
„Ne želim da biram između vas dve“, rekao je sin. „Ali zaista... ponekad biste mogli jednostavno da se opustite. Za duševni mir.“
„Za čiji duševni mir? Jer sigurno nije bio moj“, oštro sam odgovorio. „Odavno si napravio svoj izbor. Ne moraš da biraš između nas. Samo se seti ko te je rodio i ko te je celog života izdržavao.“
Pogledao me je i na trenutak je izgledao zaista postiđeno.
„Mama...“, počeo je, ali sam ga prekinula.
„Idi. Ne dozvoli da tvoje dete zakasni na svoju zabavu. I ne brini za poklon. Daću mu ga drugi put. Kad bude samo naše vreme . Bez maski, bez pretvaranja, bez „intimnih okupljanja“.“
Bila sam razočarana u svog sina
Prošle su tri nedelje. Ni moj sin ni njegova žena nisu čuli ništa od mene od te posete. Nisu zvali, nisu pitali da li sam živa ili da li mi nešto treba. Moj unuk je već imao svoje igračke, tortu, svećice i fotografije za album — sve bez mene. Bilo je čudno. Bilo je kao da me je neko izbrisao sa porodične fotografije, a nije čak ni pitao da li sme.
U nedelju ujutru Milena je pozvala.
„Ana, obuci nešto lepo i prošetaj. Svež vazduh će ti dobro doći, jer me opet gušiš tugom preko telefona.“
Složila sam se. Šetali smo stazama parka , ćuteći neko vreme. Na kraju, izletelo mi je:
„Znaš šta je najgore? Nije da me nisu pozvali. Već da se on — moj sin — nije ni zauzeo za mene. Nije čak ni pokušao...“
– Zato što se plaši. Ili ne želi da ima problema. A neki muškarci više vole mir i tišinu nego da im je savest čista.
„I bila sam tu za njega celog života... na dohvat ruke“, šapnula sam.
Milena mi je stisnula rame.
„Možda je sada vreme da se on potrudi. Ili njegov unuk. Zato što je sa tobom sve u redu. Oni su ti koji su doveli do problema.“
– Mislite li da će ikada razumeti?
– Možda. Ili ne. Ali imaš pravo da ne čekaš zauvek sa srcem na dlanu.
Klimnula sam glavom. A onda sam otišla kući, skinula natpis „unuk ima godinu dana“ sa frižidera i bacila ga u smeće. Ponekad u porodici morate biti u stanju da nestanete — dok još boli.
