Mnogi su se bar jednom zapitali: zašto se deca ponašaju kao da roditeljska briga nikada nije ni postojala? Retko zovu, dolaze samo kad ih nateramo, ne interesuju se za nas, a kad i pitaju nešto – to je reda radi.
Najviše boli one koji su živeli za svoju decu. Koji su uložili najbolje godine, zdravlje i živce da bi njihova deca imala sve. A danas se ta ista deca ponašaju kao da za njih ništa posebno nije ni učinjeno.
Zašto se to dešava? Zašto oni, zbog kojih smo bili spremni da zemlju rukama kopamo, kasnije tako lako sve zaborave? U nastavku su najvažniji razlozi koje vredi razumeti.
1. Briga koja je postala podrazumevana
Ako je dete od malena okruženo pažnjom – topla hrana, oprana i složena odeća, mirna i uređena kuća, mama koja sve pamti i sve rešava – ono ne vidi tu brigu kao nešto posebno. To postaje njegov „normalan život”.
Vremenom, to prelazi u naviku. Kako odrastaju, deca ne postaju zahvalnija – naprotiv, počinju da tu brigu uzimaju zdravo za gotovo. Kao vodu iz česme ili svetlo iz sijalice – niko se ne zahvaljuje dok sve funkcioniše. Tako i roditeljska ljubav postaje nešto poput komunalne usluge: primećuje se tek kad nestane.
A kada roditelj konačno zatraži nešto zauzvrat, deci ni ne pada na pamet da je za to „samo po sebi” neko dao ceo svoj život.
2. Kad se roditelj „izgubi” u detetu, dete zaboravi da on ima svoje ja
Koliko puta majke kažu: „Ti si mi sve, živim samo za tebe.” Koliko očeva ozbiljno ili u šali izgovori: „Radim na tri posla da ti imaš sve.” Oni to iskreno osećaju – ali dete tada stvara pogrešnu sliku.
Tako dete misli da će ga roditelji zauvek služiti. Počinje da zahteva, da se duri. Nije ga briga jeste li umorni ili imate li mogućnosti – ono samo traži.
Kada takvo dete odraste, ono ne počne odjednom da vidi roditelja kao čoveka. Ne pomisli da mami treba lepa reč, a tati da ga neko pita kako je. Oni ne znaju da ni roditelji nisu neuništivi.
3. Preterana kontrola i gušenje slobode
Roditelji koji stalno nešto zabranjuju i nameću – „Ne idi tamo“, „Ne druži se s njim“, „Uči ono što ti mi kažemo“ – to često rade iz najbolje namere. Mislimo da je tako sigurnije, ispravnije.
Ali dete pod takvom kontrolom ne nauči da razmišlja i odlučuje samo. Brigu vidi kao ograničenje koje mora da pobedi. U njemu se taloži bunt, ljutnja, čak i gađenje prema stalnoj kontroli.
I kada konačno odraste i oslobodi se, ne želi da trči roditeljima u zagrljaj – želi da se udalji. Jer briga koja mu je oduzela slobodu ostaje u pamćenju kao kamen oko vrata.
4. Zamerke zbog žrtve
„Zbog tebe nisam oka sklopila“, „Da nije bilo tebe, ja bih sad bila neko“, „Sve sam dala za porodicu“ – ovakve rečenice često izgovorimo u svađi, u pokušaju da izazovemo sažaljenje. Ali dete ih čuje sasvim drugačije.
Za dete to zvuči kao prigovor, kao račun koji mu se ispostavlja. I čak i ako vas voli, posle toga oseća nelagodnost i krivicu. A zahvalnost ne raste iz osećaja krivice. Ona mora biti iskrena. Gde ima prebacivanja – ostaju samo prebacivanja.
5. Ako se u kući ne zahvaljuje, dete to ne nauči
U domu gde otac dođe s posla i ne kaže „hvala“ za večeru, gde majka ćutke sve uradi, a deca dobijaju sve bez reči zahvalnosti – tamo se zahvalnost ne uči. Tamo se sve radi „kako treba“ i ništa se ne priznaje.
U takvoj atmosferi dete ne nauči da kaže: „Hvala ti što si me podržala“, ili „Hvala što si rano ustajala da me nahraniš.” Njemu ni ne pada na pamet da pozove i kaže: „Ti si moje čudo. Hvala ti što si uvek verovala u mene.”
Ne zato što je loš ili bezosećajan – već zato što to nije video ni od koga.
6. Ako je dete uvek centar sveta, ne nauči da vidi druge
„Ti si poseban“, „Najpametniji si“, „Zaslužuješ sve najbolje“ – lepe reči, ali ako se preteruje s njima, one odgajaju egoizam. Dete veruje da se ceo svet vrti oko njega – pa tako i kad odraste, očekuje da mu se i dalje svi klanjaju.
Ne pomišlja da mama možda nije dobro, da je tata iscrpljen. Ne vidi razlog da zove bez povoda – jer smatra da je pažnja svih nešto što mu pripada.
7. Kada se ljubav daje samo „ako si dobar“
„Ponosna sam kad imaš petice“, „Vredan si dok si poslušan“, „Srećna sam kad si onakav kakvog sam te želela“ – to izgleda kao podrška, ali zapravo je uslovljena ljubav.
Dete uči da mora da se uklapa da bi bilo voljeno. I s vremenom se umori. A kad odraste, želi da pobegne od onih koji su ga stalno vrednovali. Tek tada može biti ono što jeste.
Ali u toj potrebi za slobodom, zahvalnost ostaje zaboravljena.
