U poslednje vreme ljudi se sve više žale na Alchajmerovu bolest, da zbog nje život sa starim ljudima postaje jednostavno nepodnošljiv, a ponekad čak i opasan. I bilo bi bolje da stari ljudi žive tamo gde se o njima brinu specijalno obučeni ljudi. Nemam pravo da sudim, svako ima svoju situaciju.
Ali zdravi roditelji koji još uvek imaju bistar um bivaju napušteni na isti način. Jednostavno odu i nikada se ne vrate. Retki pozivi, uprkos činjenici da danas internet pruža mnogo mogućnosti za komunikaciju. I to je to. Ljudima jednostavno nisu potrebni roditelji iz nekog razloga. Ali starim ljudima nije uvek potrebna finansijska pomoć, već samo komunikacija sa decom, sa rođacima, sa onima koje su odgajili, kojima su dali deo sebe, svoju ljubav.
Ima mnogo usamljenih starih ljudi koji imaju decu, ali koji o njima misle par puta godišnje.
Na primer, na Kavkazu nema čak ni staračkih domova. I nema usamljenih starih ljudi. Uvek je neko od njihovih rođaka sa njima, nisu napušteni. I takođe su poštovani. A ovde savremeni ljudi ne samo da ne poštuju, već uopšte ne žele da slušaju svoje roditelje, ne žele da uzmu u obzir njihovo mišljenje, misle da ništa ne znaju i ništa ne razumeju u savremenom životu.
Ali to ranije nije bio slučaj? Zašto danas ima toliko starih ljudi koji nisu potrebni svojoj deci? Gde su savremeni ljudi uspeli da izgube svoju pristojnost, čovečnost, saosećanje, osetljivost i ljubaznost? Šta nije u redu? Šta se dešava sa ljudima?
Dirljive reči Irine Muravjove koje bi svi mladići i devojke trebalo da znaju:
"Veoma često sada razmišljam o starosti. Pitam se, kada budem veoma stara, da li ću moći da budem onakva kakva bih želela? Vidim mnogo starih ljudi, vidim koliko im je teško da budu sami sa sobom. Kako pate od sebe, kako sami sebi stvaraju teškoće i probleme. Vidim njihovu melanholiju, usamljenost... Kakva ću biti u starosti? Ne znam. Ali želim da budem dobra. Moja deca mi kažu: o čemu pričaš, mama, bićeš dobra. Kažem: ne znam, ne znam, deco moja. Zavisi koja će me bolest oboriti, možda neka nervozna. Ugrizaću vas sve. I rekla sam im: samo me ne ostavljajte samu. Malo ću jesti, sedeću mirno u uglu, ali želim da budem u porodici..."
Mislim da stariji ljudi ne žele da žive daleko od svoje dece i unučadi, iako će mnogi reći da im ništa ne treba, da su dobro kakvi jesu. Ali često jednostavno ne žele da postanu teret svojoj deci, ne žele da ih opterećuju. Da li je moguće živeti ne zajedno, već u blizini?
