Otac je Nataliju na samrti zamolio da mu ispuni poslednju želju: Kad je otvorila stari kofer na tavanu, zanemela je od šoka

Doktor je rekao da su mu ostali dani, možda sati. Njegova ćerka Natalija sedela je pored bolničkog kreveta, držeći ga za ruku. Nikada nije bio mnogo pričljiv, niti otvoren o prošlosti. Ali tada, na samom kraju, pogledao ju je s nekom drugačijom toplinom i tiho izgovorio:

— Na tavanu, u starom koferu, naći ćeš sve. A kad pročitaš, idi na adresu koju sam zapisao unutra. Molim te... idi. Ne zbog mene, već zbog sebe.

Kofer pun tajni

Te noći, po povratku kući, drhtavim rukama je otvorila oronuli kofer. Unutra su bile požutele fotografije, pisma i stari dnevnik. U njemu — priča koju nikada nije ni naslućivala.

Njen otac je, pre nego što je upoznao njenu majku, imao drugu porodicu. Ženu koju nije smeo da oženi — zbog razlike u veri i poreklu. I ćerku. Sestru. Natalijinu sestru, za koju nikada nije znala. Rođena je u malom selu u Slavoniji i ostala bez majke još kao dete. Otac ju je pomagao izdaleka, potajno, godinama, ali nikada nije imao hrabrosti da se pojavi. A sada je molio Nataliju da ispravi njegov greh — da je pronađe.

U koferu je bila i adresa. Bez mnogo razmišljanja, Natalija je sela u kola.

Put je vodio preko granice, kroz sela u kojima nikada ranije nije bila. Stigla je pred skromnu kuću. Na kapiji je pisalo: Ana Kovačević.

Kucnula je, srce joj je tuklo kao bubanj. Vrata je otvorila žena njenih godina. Lice... lice je bilo neverovatno poznato. Kao da gleda sebe.

— Mogu li... mogu li da razgovaram sa vama? — upitala je tiho.

Žena je klimnula glavom, zatečena. Natalija je posegnula u torbu, izvukla jednu požutelu sliku i pružila joj je. Na slici su bile dve male devojčice, a iza njih — isti čovek. Njihov otac.

Ana je pogledala, a zatim podigla oči prema Nataliji. I shvatila.

Ćutale su dugo. A onda je Ana tiho rekla:

— Uđi.

Tog dana, dve sestre su se prvi put u životu zagrlile. Kasno — ali ne i prekasno.