Stavio sam dve kese pored vrata i duboko udahnuo. Miris tuđeg stana — lavanda, kafa i još nešto cvetno. Marina je stajala u hodniku u laganom ogrtaču, smešeći se. Tima je provirio iz svoje sobe, klimnuo glavom i vratio se unutra. Vrata su se tiho zatvorila.
"Pa, evo nas kod kuće", rekla je i zagrlila me.
Imam četrdeset dve godine i počinjem od nule po drugi put. Razveo sam se pre šest godina, sin mi je odrastao i živi sa majkom u drugom gradu. Mislio sam da sam završio sa svime tim — sa počecima, sa prilagođavanjem.
Onda sam upoznao Marinu na rođendanu koleginice. Četiri meseca razgovora, šetnji, večera. Tiha, nežna, bez drame. Rekla je:
"Preseli se kod mene, ima dovoljno mesta."
I ja sam se preselio.
Prva kupovina i prva nelagodnost
Dva dana kasnije otišli smo u prodavnicu. Frižider je bio skoro prazan. Gurao sam kolica, a ona ih je punila: sir, masline, neko skupo ulje, vino, voće, meso.
Na kasi je iznos bio skoro sedam hiljada.
Marina je zastala.
"Oh. Ostavila sam novčanik kod kuće. Na stolu."
Rekla je to mirno, uz blag osmeh.
Platio sam karticom.
Na povratku je pričala o večeri i planovima. Tima je sedeo pozadi sa slušalicama u ušima i gledao kroz prozor. Jednom me je pogledao u retrovizoru i odmah skrenuo pogled.
Kod kuće je istovarila namirnice i otišla da se istušira. Ostao sam u kuhinji sa kesama.
"Pomoć?" pitao sam Tima.
"Ne, samo ću da uzmem vodu."
Suočio sam mu čašu.
"Mnogo smo uzeli."
"Da. Večeraćemo lepo."
Klimnuo je i otišao. Na pragu je zastao, kao da želi nešto da kaže, ali se predomislio.
Prve sumnje u tišini
Te večeri smo večerali zajedno. Marina se smejala, Tima je ćutao.
Posle večere rekla je: "Zaboravila sam da kupim hleb. Skokni do prodavnice."
Otišao sam. Hleb, mleko i još sitnica — hiljadu dvesta. Legao sam kasnije i pomislio: smestićemo se, sve će doći na svoje mesto. Ali te noći dugo nisam mogao da zaspim.
Večera sa prijateljima
Nedelju dana kasnije Marina je rekla:
"Moji prijatelji žele da te upoznaju. Rezervisala sam sto na terasi."
Terasa je bio skup restoran.
Otišli smo zajedno, poveli Tima. Njene prijateljice su me posmatrale pažljivo, kroz osmehe i pitanja.
Kada je stigao račun — četrnaest hiljada — Marina je rekla:
"Dragi, zaboravio sam novčanik, zar ne?"
Platio sam.
Dok su odlazili, jedna od njih je nešto šapnula Marini. Ona se nasmejala.
U kolima je vladala tišina. Tima je tiho pitao:
"Jesi li umoran?"
"Jesam. A ti?"
"Dobro sam."
Početak hladnoće
Posle toga, sve se promenilo. Marina je postala hladnija kada sam odbio da kupim torbu od 48.000.
"Naravno", rekla je.
I tišina je ušla u stan.
Tri sata nije razgovarala sa mnom.
Onda je rekla: "Glava me boli. Zbog tebe."
Nisam odgovorio.
Ispovest deteta
Noću me je probudio Tima. Seli smo u kuhinju.
Rekao je: "Ti si četvrti."
I ispričao mi sve — prethodne muškarce, novčanike koji se "zaboravljaju", tišinu kao kaznu, kupovine kao test.
Slušao sam u šoku.
Na kraju je rekao:
"Bolje je da odeš odmah. Bez poklona. Bez objašnjenja."
Odlazak bez buke
U zoru sam spakovao stvari. Ostavio sam sve što je zajedničko.
U Timinu sobu sam ostavio kovertu:
"Hvala ti. Ako treba nešto — piši."
Marini sam ostavio kratku poruku: "Otišao sam. Ne traži me."
I otišao sam.
Povratak sebi
Vratio sam se u svoj stan. Tišina je bila drugačija — moja.
Skuvao sam čaj i sedeo bez osećaja da bilo kome išta dugujem.
Prvi put posle dugo vremena — nisam bio ničiji račun.
Poslednji pozivi
Marina je zvala više puta. Javila sam se jednom.
Vikala je. Optuživala. Pominjala mikrotalasnu i "krađu".
Spustio sam slušalicu.
Tima mi je poslao poruku: "Hvala što si drugačiji."
Tišina koja ostaje
Sada živim sam.
I prvi put — to nije kazna.
To je mir.
