"Nađen sam u liftu 29. aprila 1977. godine u 23.40 sati. Bio sam obučen u belu benkicu. Ispod benkice – bela košuljica. Preko pletena benkica s kapom. Uvijen u ćebe belo-plave boje. Pored mene četiri komada 'tetra' pelena i boca bebi-pudera hemijske industrije iz Leskovca. Bio sam ostavljen onako mali, pod 'punom ratnom opremom'!" – ovako svoju životnu priču započinje Milan Popović u ispovesti za Kurir.
Tada je imao oko mesec dana kada je jedan stanar zgrade u Ulici Narodnog fronta 17 (danas Kraljice Natalije) pozvao miliciju. Na teren su izašli pripadnici Šeste stanice milicije Stari grad – i tu je počeo Milanov život.
Povratak na mesto gde je pronađen
Milan je godinama kasnije obišao zgradu u kojoj je pronađen kao beba. Zvonio je čoveku koji ga je tada otkrio, ali reakcija nije bila topla.
"Uplašio se jer je bilo vreme korone i pripretio da će pozvati policiju. Ipak sam ušao, a njemu sam posle poslao pismo. On se izvinjavao: 'Izvini, dečko, kako da se ne sećam. Stalno mislim o tebi.' U kontaktu smo i dan-danas", priča Milan.
"Nisam imao nikakve emocije kad sam ušao u zgradu. Jedino sam pomislio – još će policija da me uhapsi, a imam avion za tri sata", dodaje kroz smeh.
Novi život u Nišu
Nakon što su ga odveli u sirotište u Zvečanskoj, dobio je privremeno ime – Ilija, po policajcu iz patrole. Pedijatri nisu mogli sa sigurnošću da odrede tačan datum rođenja, pa su mu "dodelili" 1. april.
"Verujte, dobro su odredili – ceo moj život je 'aprililili'", kaže Milan kroz osmeh.
U Centru za zaštitu odojčadi proveo je nekoliko meseci dok ga nisu usvojili Svetlana, profesorka engleskog jezika, i Aleksandar Popović, zdravstveni radnik iz Niša. Dali su mu ime Milan i pružili detinjstvo puno ljubavi.
Usvojen, ali nikada bez ljubavi
"Kao mali nisam osetio nedostatak bioloških roditelja. Imao sam sve što mi treba. Priznajem, bilo je zadirkivanja – u to vreme usvajanja su bila retkost. Ali ništa me to nije poremetilo. Možda me jeste oblikovalo – uvek sam bio solo igrač, nisam se obazirao na tuđa mišljenja. Ako se nešto loše desi, idem dalje: 'Sutra je novi dan!'", kaže Milan.
Završio je školu, odslužio vojsku na Kosovu i Metohiji u teškom periodu, a potom upisao fakultet. Ipak, osećaj da ne pripada terao ga je da ode iz Srbije.
Odlazak iz zemlje – potraga za smehom
"Nakon bombardovanja više nije bilo osmeha. Nije čak bio ni problem novac, već atmosfera. Sve što sam želeo bilo je da se svakog dana makar malo smejem."
Sa 25 nemačkih maraka u džepu krenuo je na put – Grčka, Italija, Švajcarska... a onda Španija. Danas tamo živi i radi u prodaji nekretnina. Oženjen je Ivanom iz Smedereva i imaju dva sina – Aleksandra (10) i Konstantina (9).
Tajna koju mu je otkrila numerologinja
Jedan događaj iz prošlosti ga je posebno potresao:
"Devojka s kojom sam tada bio pričala je s numerologinjom. Kada joj je dala moje podatke, žena je ispustila olovku i rekla: 'Kaži mu da ne mrzi, da je sve moralo tako i da će se priča jednog dana sama otvoriti.' A onda je dodala: 'A gde mu je brat? Vidim da je dvoje dece ostavljeno.' To me je pokidalo. Ceo život sam želeo brata ili sestru."
Potraga za biološkom porodicom
Kada mu se rodilo prvo dete, majka Svetlana ga je podstakla da krene u potragu za biološkim roditeljima.
"Rekla je: 'Sada imaš decu, trebalo bi da znaš odakle potičeš, da znaš genetiku.' Sama je zvala sirotište. Žena tamo je rekla da se nikad nije desilo da usvojitelji zovu. Ipak, zbog zakona, morao sam sam da podnesem zahtev. Poslali su mi – skoro ništa. Sve je počelo od tog lifta."
Vremenom je pokušao da dođe do istine preko društvenih mreža. Javljali su se mnogi – vračevi, lažni proroci, sumnjivi ljudi – ali niko s konkretnim informacijama.
Bez gorčine, sa zahvalnošću
"Majka koja me je usvojila je moja majka. Otac je živeo za mene. Voleo bih da upoznam biološke roditelje, ali ne tražim ništa. Nisam ljut. Mogla je da me abortira, a nije. Hvala joj do neba. Samo želim da zna da je sve prošlo najbolje moguće."
Milan veruje da je njegova majka najverovatnije bila mlada studentkinja iz unutrašnjosti, koja je trudnoću krila od porodice.
DNK analiza – nada za sutra
Uradio je i DNK test preko strane agencije u nadi da će možda pronaći nekog rođaka.
"Ovde u inostranstvu svi imaju rođake, porodice, a mi – nemamo nikog. Bilo bi lepo da pronađem možda brata. Da se vidimo, čujemo, da znamo da postojimo."
(Stil/ Kurir)
