Postoji fraza koju često izgovaramo kada pravdamo roditeljske greške - "Oni su mislisli samo dobro". Istina je da roditelje ne treba osuđivati, i da svi mi grešimo, padamo, iz toga učimo. To je ljudski, i u tome se ogleda lepota života.
Ali, postoje roditelji koji su toksični od ranog detinjstva, pa sve do odraslog doba. Ovakav stav ostavlja na duši osobe ožiljak, a najpre srušeno samopouzdanje i teškoće prilikom sklapanja novih odnosa.
Pročitajte ispovest Nataše - u čijoj priči se mogu pronaći mnoge žene, piše Sensa.rs.
"Sećam se trenutka kada me je majka spremala za školsku priredbu. Sve što sam obukla, smatrala je da mi ne pristaje dobro. Recitacija koju sam spremila, za nju je bila "mlaka". Otišla sam na priredbu ispunjena tremom i strahom, a jedino što je bilo važno jeste da je ne razočaram. Dala sam sve od sebe, mislila sam da će biti ponosna. Kada sam na kraju priredbe pritrčala, rekla mi je - "Mogla si bolje, delovala si smotano."
Moji roditelji su se razveli, oca sam retko viđala, a majka je bila maksimalno posvećena meni. Ali, naš odnos je bio hladan, nikada me nije razumela, bila su bitna dela, a ljubavi i nežnosti je uvek manjako. Od tada, pa sve do kraja mog školovanja, imala je izuzetno visoka očekivanja od mene. Dok su se druga deca igrala, ja sam samo učila, išla na trening, u muzičku školu, na dva strana jezika. Ostvarilvala sam sjajne rezultate, ali od nje sam retko, skoro nikad, dobijala pohvalu.
U pubertetu sam počela da se gojim, a majka me je stalno poredila sa najlepšim devojčicama iz odeljenja. Njih je veličala, a mene je vređala. Prestala sam da užinam u školi, bila sam na dijetama, smršala sam, ali i dalje nisam bila dovoljno uspešna, lepa - nisam bila ćerka kakvu zaslužuje, kako je tvrdila.
Moja nesigurnost u sebe godinama je rasla. Završila sam fakultet, zaposlila sam se, ali majka je uvek nalazila način da pokaže kako su ćerke njenih drugarica bolje, uspešnije. Pokušavala sam da se suprotstavim, da ukažem na svoju vrednost, ali majka bi mi uvek govorila kako je puno uložila u mene, kako se žrtvovala sama. Svaki put kada bih pokušala da joj kažem kako se osećam zbog stalnog kritikovanja, kada bismo ušle u konflikt, osećala bih grižu savest. Imala sam osećaj da sam joj dužna.
Moj nedostatak samopouzdanja je loše uticao na posao. Nikada nisam smela da predložim neku ideju, da se zauzmem za sebe, a imala sam na umu milion stvari koje bi mi pomogle da napredujem. Na poslovnim sastancima sam se plašila da ću ispasti glupa. Teško sam sklapala nova prijateljstva, a moje ljubavne veze bile su toksične. U ljubavi sam pravila pogrešne izbore, a to me je koštalo vremena, emocija i slomljenog srca.
Jednog jutra sam odlučila da potražim pomoć psihoterapeuta. Već na prvoj seansi shavtili smo da je uzrok mojih strahova toksičan odnos sa majkom još od detinjstva, kao i nedostatak očinske figure. Na svakoj terapiji sam učila, počela bolje da razumem moju majku, da upoznajem sebe - shvatila da sam sada nezavisno biće koje može i želi da se menja. Kroz nekoliko meseci, samopouzdanje je poečlo da se vraća, a jedini lek za poboljšanje odnosa sa majkom, moje, a i njeno isceljenje, bio je oproštaj.
Shvatila sam da je moja majka imala težak život, emotivno neispunjen, život pun borbe. Ali sam istovremeno shvatila da ja za to nisam kriva. Osvestila sam da sam dovoljno vredna. Razgovarala sam sa majkom iskreno, rekla joj sve što me povređuje, ali joj objasnila da je volim i opraštam. Uspela sam u ovom odnosu da postavim granice, a ubrzo su se mnoge stavri u mom životu dovele u red.
Ovo je moja priča, ali i savet svakoj ženi sa sličnim iskustvom - potražite pomoć. Psihoterapija mi je pomogla da ponovo pronađem sebe, da postanem osoba kakva zaista jesam - snažna i zrela žena koja može da ispuni svaki cilj, dovoljno vredna uspeha i ljubavi. Što pre zalečite svoje emotivne rane, bićete spremniji za predivan život koji je pred vama."
