Irina ima 34 godine i živi u Kijevu. Njenu porodicu čine tri bebice i 70-godišnja majka koja joj pomaže da se brine o svojoj deci.
Penjući se prilično strmim stepenicama stare kuće na četvrti sprat, pomislila sam: "Ovo bi bilo teško sa jednim detetom, a kako tek popeti i spustiti tri bebe i kolica?"
Irina i ne pomišlja na ovaj problem - nakon što je pre mesec dana stigla iz porodilišta, jer nije ni jednom izvela bebe na ulicu.
Sačekala me u malom stanu, sivog lica i ispijenog tela. Jedna prostorija, malo nameštaja, TV i krevet na kome spavaju tri bebe. U noćnom oramriću stoje čiste pelene. U ćošku fleke od vlage, koja se oseća i u vazduhu.
Irina je sama nazvala novinare ukrajinskih medija i mirnim glasom rekla:
"Muž me ostavio samu sa troje dece. Ne mogu da izvadim ni rodne listove ni ostale papire kako bih se prijavila za socijalnu pomoć. Nemam apsolutno nikoga da mi pomogne. Bojim se da ne mogu ovo sama da izdržim."
Čuvši te reči, bilo je nemoguće zanemariti ovaj poziv u pomoć. Kako se ispostavilo, Irina je očajno zvala redom sve medije u zemlji.
"Uvek sam želela troje dece, ali tako da postoji razlika od nekoliko godina između njih," priča Irina.
"Strah me naterao da zovem sve medije u zemlji. Praktično nemam mleka, pa decu hranim adaptiranim mlekom. Na hranu trošim poslednji novac, a deca rastu i svakom danom će im trebati sve više hrane i odeće.
Ista priča je i sa pelenama: sada koristim oko 5 pelena za jednu bebu dnevno. Još uvek mi nije stigao novac od države, a muž mi uopšte ne pomaže," iskrena je Irina.
Tri njene bebe leže na krevetu. Svako ima drugačiju boju kose: dečak je taman, a jedna devojčica je plava, dok je druga smeđa.
Irina mirno govori o tridesetdvogodišnjem mužu koji ju je napustio tokom trudnoće. Očigledno je već navikla na ideju da će trojke sama da odgaja.
"Pre tri godine sam sela u taksi i tako sam upoznala Sašu. Iz unutrašnjosti je došao u Kijev, trbuhom za kruhom, pa je postao taksista. Ubrzo smo se venčali, neprestano pričali o deci... Saša je, poput mene, hteo da odmah dobijemo dete, da stvorimo porodicu."
Kada je Irina shvatila da je trudna, otišla je na ultrazvuk, ali doktori nisu odmah otkrili da su trojke u pitanju.
"Gledajući u monitor, lekar je rekao: "Postoje neke tri mrlje vidljive, ali ne mogu da razaznam o čemu se radi. Neophodno je uraditi pregled modernijom opremom. Možda je u pitanju neka anomalija," priča Irina.
Kada je otišla na drugi pregled rekli su joj da su u pitanju trojke.
"Naravno, bila sam šokirana. Shvatila sam da će biti teško roditi i odgajati trojke. U početku nikome i nisam pričala da nosim trojke, jer sam se bojala komplikacija."
"Kako je suprug reagovao?"
"Kada je čuo da nosim trojke, samo se ućutao. A moja majka, kojoj sam takođe preneo vest, rekla: "Ne brini, podići ćemo ih zajedno."
Sve se to dogodilo uoči Nove godine. Kod trudnica koje nose blizance ili trojke, lekari su uvek pažljiviji. Tkao je Irina odmah upozorena da će morati da leži u bolnici.
"Muž je uvek bio tu," nastavlja Irina, "Zabrinut za mene. Sećam se prvih dana nove godine, stvarno mi se jeo grejpfrut. Saša je požurio da mi kupi 4 ogromne voćke koje sam odmah pojela. I čitavog proleća bio je uz mene. Od 22. nedelje trudnoće već mi je postalo teško da hodam, da ležim... Više nego jednom se pojavila bojazan od prevremenog porođaja. Poslednja četiri meseca trudnoće provela sam u bolnici. U istom periodu promenili su se naši odnosi. Sve je počelo čiinjenicom da smo se posvađali sa njegovom majkom. Više se i ne sećam razloga. Na kraju je Saša odlučio da je bolje da me napusti. Rekao je da će živeti sa prijateljem u iznajmljenom stanu i podneo je zahtev za razvod.
Dobila sam poziv od suda, ali sam ležala u bolnici. Kao rezultat mog nedolasaka na saslušanje, sud nas je razveo. Ali za to sam saznala tek nakon 1. juna, a Saša se vratio svojoj kući u unutrašnjost. Od tada ga nisam ni videla ni čula...."
Deca su se rodila 24. juna, u 34. nedelji. Mesec dana ranije... Porođaj je izveden carskim rezom, a bebe su par nedelja bile u inkubatoru.
"Ko je došao po vas u porodilište?"
"Brat i snaja. Mama je bila kod kuće da pripremi sve za naš dolazak. Snaja je samouvereno uzela dve bebe i unela ih u kuću. Sećam se da sam pomislila da ja nemam hrabrosti da uzmem dve bebe odjednom u naručje."
"Dok deca spavaju na krevetu, ja spavam na podu," priča Irina.
Irina još nije uspela deci da izvadi rodni list jer je za to potrebno i prisustvo oca.
"Tek nakon vesti na televiziji o trojkama, Saša nam se javio. Obećao je da će doći u Kijev i da će izvaditi potrebnu dokumentaciju. Nakon te reportaže, javili su nam se i razni ljudi koji su nam pomogli sa donacijama pelena, hrane, odeće..."
Irina se nada da će naći neki stan u prizemlju kako bi lakše mogla da izvodi trojke napolje. Njena sedamdesetogodišnja majka je i sama nemoćna i boji se da uzme decu u naručje. Stoga ona kuva i čisti kuću dok se Irina sama brine o bebama.
"Mnogi me pitaju, kao "troje dece- tri problema", ali ja to ne vidim tako. Deca su sreća. Ja imam trostuku sreću. Međutim, sada mi treba pomoć muža. Ali ako on ne želi da mi pomogne, šta da radim. Tu su dobri ljudi koji već sad reaguju, pomažu kako ko može. A činjenica da deca spavaju na mom krevetu, a ja na podu uopšte me ne muči sve dok su oni živi i zdravi. Glavna stvar je da su oni uz mene stalno."
Prevod sa sajta good-day.su / Stil.kurir.rs
