“Ovo je draga uspomena na jedinog na svetu prijatelja do kraja života, najboljeg, najpoštenijeg, najdražeg, najvernijeg Adnana kojem posvetih najljepši i zadnji ljubavni sonet ‘Da nema tvojih očiju’. Devet godina kod mene je živio, pisao pjesme, slikao, kuhao mi, liječio me u bolesti. Bio mi sve.”
Rečenice su to ispisane na koricama pohabane narandžaste sveske iz matematike, koja se nalazi u Hrvatskom državnom arhivu. Radi se o fondu Vesne Parun koji je Državni arhiv otkupio od nje u dvanaest navrata.
O Sirijcu Adnanu Al-Marzukiju uglavnom se zna i piše jako malo. U tekstovima o Parun često je sveden na nekoliko rečenica o “mlađoj misterioznoj ljubavi”. Marzuki je rođen 1958. na jugu Sirije, a u Zagreb dolazi krajem 1970-ih na studije medicine. U trenutku kad upoznaje Parun njemu su 22, a njoj 58 godina.
U arhivu nalazimo i pozivnicu za književni susret u knjižnici Bogdana Ogrizovića 29. maja 1980. godine nakon kojeg je Parun prvi puta srela Adnana (na marginama pozivnice ispisana je bilješka “taj četvrtak majski”).
U kakvom je trenutku života Parun upoznala Marzukija ilustruje citat iz intervjua nedeljnika "Oko" iz 1976. godine u kojem kaže:
“Kad me hoće nekome predstaviti ili se pohvaliti da me znaju, otkrije mi se da to čine kao da je u pitanju neka pripitomljena zvjerka ili rijetka ptica. Neću i ne želim nikome biti njegova bizarnost, dodatak njegovom meblu, njegovim vikendima i ostalom čime je ispunio svoj život.”
Adnan joj je od prvog susreta delovao drugačije, zainteresovano i zaneseno. U arhivu su sačuvane njegove skripte sa studija, podvučeno gradivo o metabolizmu proteina, ali i o razvoju sarađivanja radnika u upravljanju, iz vremena kad je bio upisao i političke znanosti. Uz skripte stoji i Vesnin komentar:
“Adnan je učio za ispit, a ja sam ga s užitkom ispitivala, naučivši pritom podosta.”
Na njegovoj skripti o mozgu, uz pojedine regije mozga ispisala je: “ovime pišem pesme”, “ovime slikam”, “ovime rešavam sportsku”. Oboje su strastveno pratili fudbal, zajedno često išli u kladionicu i na utakmice.
I Adnan je pisao poeziju, u arhivu su sačuvani njegovi koncepti pesama na arapskom i hrvatskom, kao i mala zbirka “Mesec u tuđini”, objavljena 1983. godine, kojoj je izdavač bila sama Parun. Učila ga je nemački i hrvatski “koji je već znao, ali sam ga učila lepšoj varijanti”. Iz načina na koji opisuje te procese vidljivo je da se Parun nikad nije sramila svoga znanja, rado ga je imala i rado ga je delila. O arapskom pismu zapisala je: “Ni za sto godina ne bih mogla naučiti to prelepo pismo. U ovim godinama mi je isuviše i glagoljice i latinice.” U pesmi “Škola života” Adnan pak piše: “Poslali su me u drugu zemlju da naučim kako se skelet sklapa / Ja slušah i naučih kako se melodija drugog jezika s mojim jezikom stapa.”
Pisao je i o nemirima na Bliskom istoku, progonima i prognanima. U pesmi “Miris istoka” piše: “Poneo sam sa sobom mirise / Poneo sam sa sobom sunce / Ne ponesoh s majčina grla biser / suzu Meseca u ružičnjaku.” Uz njegovu pesmu “Golanski vetar” stoji Vesnino pojašnjenje: “Tada su s Bliskog Istoka dolazile loše vesti, uglavnom o Libanonu. Gledali smo i slušali na TV-u što se događa. Kad je otišao, slične sam vesti gledala i slušala ovde sama, o nama.”
Adnan je imao 24 godine kad je pisao zbirku, koliko i Vesnin brat kad je “odlazio zauvek, u Drugi svetski rat, iz Sesveta, preko Ivanje Reke”. Pesmu “Ivanja Reka” Parun je posvetila bratu koji je poginuo u pokretu otpora, a u njoj piše: “A ima neka tajna / Koju si samo ti / Nemirni dečače / U tom čudnom carstvu jegulje / Načeo srcem reflektora.” Vesna je znala reći da veruje da je Adnan oblik reinkarnacije njenog brata, pustolov sa srcem djeteta, čovjek koji je pripadao njenim ljudima.
Zajedno su i prevodili poeziju, najviše sirijskog pjesnika Nizara Kabanija. Adnanov prevod Kabanijeve pesme “Pismo ispod vode” objavljen je u nedeljniku "Oko". Verovatno nisu mogli ni slutiti koliki će se izbegli s Bliskog istoka utapati u Mediteranu par decenija nakon što su prevodili Kabanijeve stihove: “Da sam znao da je more tako duboko / Ne bih plovio / Da sam slutio svoj kraj / Ne bih ni započeo.”
Oko 19 hiljada izbeglica i migranata utopilo se u Mediteranu u poslednjih osam godina, od kojih mnogi iz Sirije. Nije slučajno da je Adnan prevodio upravo Kabanija. Kabani je bio jedna od najvećih zvezda arapske poezije 20. veka, a kako je poezija u arapskom svetu puno više od “lepih stihova” i često široko raširen izraz borbe, nije preterano reći da je bio revolucionaran. Palestinski pesnik Taha Muhammad Ali svoje je prvo dete nazvao Nizar, po Kabaniju čije je stihove iščitavao u maloj suvenirnici u Nazaretu.
S istočne strane Mediteranskog mora na kraju je završio i Adnan. Na kalendaru iz 1989. koji izvlačim iz arhivske kutije zaokružen je datum 30. ožujka (“tada je otišao Adnan”). Nakon desetljeća u Zagrebu, vratio se u Siriju zbog obaveznog služenja vojnog roka. Parun je sačuvala njihove karte za vlak iz Zagreba do Šibenika, oglase za poslove, račune za struju i opomene. Ostala je i avionska karta za let iz Budimpešte za Damask, odmah po završetku rata, 13. marta 1995. U Damasku je provela dva meseca s Adnanom i njegovom porodicom, u avionu za Zagreb zapisala je “bijah kruh u ruci zaspala deteta”.
U smrti su joj u jednu ruku morali staviti fotografiju prosjakinje Magdice, s kojom se družila u Stubičkim toplicama, a u drugu fotografiju Adnana.
Braća, sestre, prijatelji, ljubavnici, što su joj sve bili, niko ne zna.
Šta je sve Vesna bila niko neće dokučiti, jer su alati kojima je čitamo previše skučeni. Ona koja nije tražila smisao života, nego ga je življenjem stvarala. Kako je živela u sirotinjskom stanu, često se je išla u bioskop da se ogreje , u javno kupatilo oprati, u poštu telefonirati. Stalno je bila u tramvaju broj 11, pa ga je i opevala: “Tramvaj broj jedanaest / Od Dubrave do Črnomerca / Moja ostavština jedina / Moj zarđao spomenik / I ne treba mi nikakav drugi / Ovo je spomenik / Onoj koja jesam / Sve drugo bilo bi / Tužna krivotvorina.”
Tramvajem broj 11 stižem do okretišta u Dubravi, a onda peške do Studentskog grada, do nekadašnje Badelove ulice, koja je danas Vile Velebita. Zastajem na broju 15, na kojem je većinu života provela Vesna Zlarinska, a jednu deceniju i Adnan Damaščanin.
U vrtu ispred niske zgrade starija žena čisti korov. Nema nikakve table, spomena da je ovde živjela naša najveća pesnikinja. Pitam ženu jesam li na pravom mestu. Nasmeje se. “Je, tu je živela, na najvišem spratu”, reče i pokaže mi prstom prema vrhu zgrade. Šetam lagano oko zgrade, kao da će mi nešto reći.
U jednom vrtu spazim raskošni jasmin i uz njega staru, velebnu smokvu. Dalmacija i Damask još rastu skupa u Dubravi.
Tekst je izvorno objavljen u mesečnom prilogu Novosti Nada – društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma
