Pre deset godina moj muž je spakovao kofere i otišao kod mlađe žene. Ostavio je mene i troje dece u staroj, trošnoj kući, bez novca, bez sigurnosti i bez ikakvog plana kako da preživimo. Tada sam mislila da je to kraj mog života. Danas znam da je to bio početak moje snage.
Sećam se tog dana kao da je juče bio. Nije bilo drame, ni suza s njegove strane. Samo je rekao da mora da ide, da želi "novi život". A ja sam ostala na pragu sa decom, gledajući kako nestaje niz put, noseći sa sobom sve ono što sam mislila da imamo: porodicu, sigurnost, budućnost.
"Morala sam da budem i majka i otac"
Prva zima bez njega bila je pakao. Kuća je prokišnjavala, peć je jedva grejala, a novca skoro da nije bilo. Radila sam tri posla – čistila sam školu ujutru, prala podove u prodavnici popodne i kuvala u kafani uveče. Vraćala sam se kući posle ponoći i ustajala u četiri. Deca su me čekala umorna, gladna, ali hrabra.
Nisam imala pravo da se slomim. Nisam imala kome da se žalim. Morala sam da budem i majka i otac i stub i zid.
On je za to vreme živeo lagodno. Njegova nova žena imala je novac, stan, auto. Kada sam pokušala da izdejstvujem alimentaciju, dao je otkaz na stalnom poslu da bi izbegao obaveze. Nije nas zvao. Nije pitao kako su deca. Kao da nikada nismo postojali.
Godine su prolazile. Deca su rasla. Sin je počeo da radi sa četrnaest godina, ćerka je brinula o najmlađem. Ja sam ćutala i gurala dalje. Malo po malo, obnovili smo staru kuću, a onda, uz mnogo rada i odricanja, sagradili novu. Kuću koju sam podigla svojim rukama i rukama svoje dece.
I baš kada sam pomislila da je život konačno stao na noge – pojavio se on.
Došao je na moj prag jednog novembarskog dana. Ostareo, pogrbljen, mršav, sa istim onim hodom koji sam nekada volela. Samo sada je u tom hodu bilo straha. I slabosti.
Saznala sam da je teško bolestan. Njegova mlađa žena ga je izbacila čim je čula dijagnozu. Za nju više nije bio koristan. Više nije bio „uspešan muškarac“. Bio je samo teret.
I tada je došao kod mene.
Kod žene koju je ostavio sa troje dece i praznim frižiderom.
Kod porodice koju je uništio.
U meni su se sudarila dva osećanja – ponos i sažaljenje. Ponos mi je govorio da zatvorim vrata. Sažaljenje me je podsećalo da je to ipak čovek koji umire. I otac moje dece.
Nisam ga pustila u naš novi dom. Nisam mogla. Ta kuća je simbol naše borbe bez njega. Ali nisam ga ni ostavila na ulici. Smestila sam ga u staru kuću u kojoj smo nekada živeli. Donela sam mu ćebe, hranu i lekove. Ne iz ljubavi. Ne iz oproštaja. Već da bih ostala čovek.
Deca su bila besna na mene. I imala su pravo. Ali vremenom su i ona počela da dolaze. Ne da bi mu oprostila – već da bi se oprostila od njega. Svako na svoj način.
Njegovo telo je slabilo iz dana u dan. A njegova svest je postajala sve jasnija. Shvatio je koliko je izgubio. Koliko je pogrešio. Koliko je života bacio zbog iluzije.
Umro je tiho, u decembru, dok je napolju padao sneg.
Posle svega, sedela sam sa decom i gledala kroz prozor. I shvatila nešto važno: snaga nije u osveti. Snaga je u tome da ostaneš čovek čak i onda kada te drugi nisu bili prema tebi.
Ostala sam bez muža još pre deset godina.
Ali sam tada dobila – sebe.
