Zovem se Nina Ivanovna. U ovoj kući na kraju sela provela sam ceo život. U njoj sam rodila dete, u njoj sam sahranila muža i u njoj sam ostala da starim. Mislila sam da me ništa više ne može iznenaditi. A onda sam shvatila da najteži udarac ne dolazi spolja, već iznutra – od onih koje si rodio.
U to vreme sam već bila bolesna. Srce mi je često preskakalo, pritisak je varirao, ruke su mi drhtale, a noći su mi bile ispunjene strahom i nesanicom. Svaki pokret mi je bio težak, ali sam se još trudila da izgledam snažno, da ne pokazujem koliko mi je teško. Nisam htela da budem teret. Nisam ni slutila da me već gledaju kao teret.
Ćerka je dolazila sve ređe. Kad bi došla, videla sam da joj pogled više nije na meni, nego na zidovima, na dvorištu, na kući. Kao da već pravi planove bez mene. Govorila je o gradu, o poslu, o stanu, o kreditima. A ja sam sedela pred njom, bolesna i umorna, i osećala da se u njenoj budućnosti za mene više ne predviđa mesto.
Ostala sam sama i razočarana
Polako sam shvatila da sam u njenim planovima samo prepreka. Da je moje zdravlje postalo argument za moju "selidbu". Nije me pitala kako ću podneti samoću, kako ću izdržati bez porodice, kako ću živeti među nepoznatim ljudima. Za nju je to bilo praktično rešenje. Za mene – početak kraja.
Kada je otišla, ostala sam u kući punoj tišine. Prve noći nisam oka sklopila. Ležala sam i slušala kako mi srce lupa u grudima i mislila da li ću se ujutru probuditi. Bila sam bolesna, sama i odjednom potpuno nebitna onima kojima sam ceo život bila najvažnija.
Danima sam hodala po kući kao senka. Jedva sam ustajala iz kreveta. Svaki korak me je boleo, ali me je još više bolela svest da sam odbačena. Tada sam shvatila da, ako sada padnem, više se neću podići. Ne zato što sam slaba, nego zato što više neću imati za koga.
Počela sam da se borim za sebe. Ne zato što sam bila jaka, već zato što nisam imala izbora. Izlazila sam u dvorište i kada mi se vrtelo u glavi. Kopala sam baštu sa suzama u očima. Hranila sam kokoške dok su mi ruke drhtale. Svaki dan sam sebi dokazivala da još postojim.
U toj tišini i borbi pojavio se jedan čovek. Komšija, udovac, neko ko mi ništa nije dugovao. Nije me pitao za prošlost, nije me ispitivao o ćerki. Samo je video da sam sama i slaba. Počeo je da pomaže oko kuće, oko drva, oko svega što ja više nisam mogla sama. Donosio je čaj kada mi je bilo loše i sedeo pored mene dok mi se ne smiri srce.
Tada sam prvi put posle dugo vremena osetila da nisam potpuno napuštena.
Za to vreme, ćerka se nije javljala. Nisam znala da li me smatra živom ili mrtvom. Kada sam je jednom kontaktirala, shvatila sam da me u njenoj svesti više nema kao majke – samo kao potencijalnog nasledstva. To me je bolelo više nego svaka bolest.
Prestala sam da je zovem. Prestala sam da se nadam. Naučila sam da živim bez nje, jer sam morala.
Vratila se tek kada joj je ponovo zatrebila kuća. A ja sam tada već bila druga žena. Ne više slomljena majka, već neko ko je preživeo izdaju i naučio da se ne oslanja na one koji su ga jednom ostavili.
Danas živim mirno. Bolesna sam i dalje, ali nisam sama u sebi. Naučila sam da starost ne boli najviše zbog tela, već zbog srca. I naučila sam da dete može da ode, ali majka mora da ostane – ako ne zbog nekog drugog, onda bar zbog sebe.
I zato kažem: nisam ni slutila šta će me snaći. Mislila sam da me čeka starost uz ćerku. A dočekala sam starost uz sopstvenu snagu.
