Porodilište u Okružnom medicinskom centru u selu Uinskoe u Permskoj oblasti je vrvelo - rađali su se novi životi, na sve strane se čuo plač beba. Međutim, 6. avgusta 1976. godine tokom noći jedna medicinska sestra, koja je došla u svoju smenu nakon rođendanske žurke poprilično pijana, povukla je nepromišljen potez - zamenila je dve bebe, ne sluteći kakve posledice će izazvati.
Ova priča je počela kao okrutna šala pijane medicinske sestre i razvila se u jednu od najdirljivijih porodičnih drama sovjetske ere. To je priča o tome kako zamena dece nije uništila, već je zauvek ujedinila dve porodice.
Sudbonosni dan u avgustu
Galina Plotnikova i Jazilja Kalimova su se porodile istog dana. Obe su bile prvorotke, i obe su sanjale o zdravim bebama. Galina je bila plavooka plavuša iz ruske porodice, a Jazilja crnooka Tatarka. Sudbina ih je spojila u istom porodilištu.
Dečaci su rođeni jedan za drugim. Ali slučajno ih je bilo praktično nemoguće pomešati — deca su bila potpuno različitog izgleda. Jedan je bilo plavokos i plavook, drugi tamnoput i crnokos.
Dežurna medicinska sestra te noći došla je na posao posle pijanke. Prema njenom sopstvenom iskazu, koji je kasnije opisala kao „pijan“, odlučila je da izvede šalu. Bila je radoznala da vidi šta bi se desilo ako bi deca bila zamenjena.
Dok se Jazilja oporavljala od teškog porođaja, medicinska sestra je donela tamnokosu i tamnoputu bebu Galini. Dva dana kasnije, plavokosi dečak dospeo je u Jaziljin zagrljaj.
Medicinske sestre nije doživela kraj priče. Nikada nije saznala šta se desilo sa njenom „šalom“.
Prve sumnje
Kada je Galina dovela sina kući, svekrva ju je dočekala rečima koje su kao nož parale srce:
„Ovo kao da nije naše. Nemamo takvu decu. Sva moja deca su bila bela. Ali ovo... "
Ali kako je mali Andrej odrastao, osvajao je bakino srce. Nežan i okretan, postao je njen omiljeni unuk.
Baka se čak prisetila: „ U porodici Plotnikov bilo je brineta, možda ne direktno, ali je verovatno preneto kroz gene. Biologija je čudna nauka .“
Kalimovi su takođe „pogodili“ odakle je plavi dečak. Crte lica odrastajućeg Damira bile su nesumnjivo one njegovog praujaka — isti hod, isti maniri.
Glasine o bolničkim zloupotrebama širile su se po komšiluku, ali porodice ih nisu shvatile lično. Plotnikovi su se ubrzo preselili u drugi kraj i život je tekao kao i obično.
Ne možeš prevariti majčino srce
Jazilja je prva saznala istinu. Kada je Damir imao tri godine, saznala je šta se dogodilo u porodilištu. Kako je to tačno saznala? Od koga? Nikome nije rekla o tome, ni tada ni godinama kasnije.
Ali majčino srce joj je govorilo da je to ispravna odluka. Njena deca nisu smela biti traumatizovana. Neka joj sinovi prvo odrastu, vrate se iz vojske, pa će onda saznati istinu.
Nije znala da Galinu muče iste sumnje.
Dečaci su odrastali i sve više ličili na svoje prave očeve. Glasine su ponovo počele da kruže. Jednog dana, iz Uinskog je stigla Galinina rođaka:
„ Videla sam tamo vašeg muža Pavla, samo mlađeg. Kako je to moguće? “
„ Izgledalo je tako!“ , odgovorila je Galina, ali joj je srce potonulo.
Andrej „Tatar“
U južnom Permu, Rusi, Tatari, Baškiri i Marijci žive jedni pored drugih više od 500 godina. Ali Plotnikovi su živeli među samo Rusima u selu sa turskim menom Suda, gde su svi Andreja zvali „Tatar“.
To je iritiralo dečaka. Branio je svoje rusko poreklo, koji je želeo svima da dokaže. Zadirkivali su ga u školi, ali se on borio.
„ Zašto ne ličim na svoje roditelje? Zašto me svi zovu Tatar? “, mučio se tinejdžer, nesvestan da se odgovori na ova pitanja nalaze odmah iza ugla, u susednom kraju.
Vreme je prolazilo, a školski nadimci su izgubili na značaju. Godine 1994, Andrej je dobio poziv za regrutaciju. Bila je to loša godina za regrutaciju – počeo je Prvi čečenski rat.
Dve majke su se molile za njega
Andrej je imao sreće u ratu — vratio se živ. Verovatno zato što su se dve majke molile za njega, mada jedna od njih to još nije znala.
Kada su se njeni sinovi vratili iz vojske, Jazilja je odlučila da je vreme. Znala je da više ne može da odlaže. Dečaci su odrasli i mogli su da podnesu istinu.
Ali kako mu reći? Kako objasniti da je onaj koga smatraš svojim sinom već 20 godina zapravo nečije drugo dete?
Put do istine
Jazilja je otišla kod Galine, a da nije ni znala tačnu adresu. Jednostavno je odlučila da je vreme. Napolju je padala kiša, a žena je pokucala na vrata Plotnikovih.
Galina je otvorila vrata i bacila pogled na strankinju. Nešto joj je reklo ko je to i zašto je došla. Bez reči su se zagrlile i plakale. A onda su dugo pregledale porodični album sa fotografijama svog sina.
„ Mnogo liči na mog muža “, tiho je rekla Jazilja, gledajući Andrejeve fotografije.
„ A tvoj Damir je pljunuta slika mog Pavla u mladosti “, odgovorila je Galina.
Andreju i Damiru je istina rečena gotovo istovremeno.
Jazilja je unapred pripremila Damira, postepeno ga upoznajući sa situacijom. Međutim, Andrej je čuo razgovor i sam shvatio.
„Bolelo ga je“, seća se Jazilja. „ Andreju je bilo posebno teško. Vest o zameni šokirala je sve u domaćinstvu. “
Kako da prihvatiš da je ceo tvoj život rezultat pijane šale medicinske sestre?
Andrej je to teško prihvatio, a Damir dosta lakše; bio je spreman za vesti. Ali obojica su razumeli: život je bio podeljen na „pre“ i „posle“.
„Bilo je lakše za Galinu i mene “, rekla je Jazilja. „ Odavno smo znali istinu. Ali deca su morala da prihvate novu realnost. “
Ali dogodilo se nešto neverovatno. Umesto da razdvojila porodice, istina ih je ujedinila. Kalimovi i Plotnikovi su postali jedna velika porodica.
Andrej i Damir sada imaju dve majke, dva oca i mnogo novih rođaka. Nisu izgubili one koji su ih odgajili, ali su dobili one koji su ih rodili.
„Sada imamo mnogo rođaka i mnogo roditelja “, objašnjava Jazilja. „ Dečaci imaju sreće .“
Dokumentarni film
Mnogo godina kasnije, Permski filmski studio je saznao za ovu priču. Odlučili su da naprave dokumentarac „Dva sina Jazil Kalimove“, tempirajući snimanje tako da se poklopi sa dvadeset petim rođendanom Damira i Andreja.
Nije bilo lako ubediti porodice da podele svoja osećanja pred kamerama. Galina i Andrej su bili protiv toga, ali Jazilja je imala poslednju reč:
„Vredi pokazati ljudima kako tuga može da se pretvori u sreću ako u duši osobe ima više ljubavi nego besa. “
Nakon objavljivanja filma, ljudi su prestali da ogovaraju porodice. Goruće interesovanje zamenilo je duboko poštovanje.
Bez loših osećanja ili žalbi
Kada su porodice u drugim regionima koje su postradale od zamene dece podnele tužbe i dobile milione odštete, Kalimovi i Plotnikovi su pitani: „Zašto ne zahtevate novac?“
„Od koga bi trebalo da to zahtevamo, od okružne bolnice? “, odgovara Jazilja. „ Novac ne može da nadoknadi ono kroz šta smo prošli. I nemamo na šta da se žalimo. “
Kalimovi i Plotnikovi su sada zajedno zauvek, jer ne postoji način da razdvoje svoje starije sinove ili svoje tek rođene unuke.
Dve žene se razumeju i podržavaju od dana kada je Jazilja, pokvašena kišom, ušla u kuću Plotnikovih. Bez reči su plakale, grleći se, a zatim su dugo prelistavale porodični album.
Andrej se oženio i dobio decu. Damir je takođe osnovao porodicu. Ogromnu, blisku porodicu, rođenu iz tragedije.
Porodični albumi Kalimova i Plotnikova sada sadrže zajedničke fotografije - praznike, rođendane, venčanja. Nemoguće je reći čija je čija porodica na slikama. Jer su sada svi jedna porodica. Velika, jaka i srećna.
Medicinska sestra koja je jednom izvela svoju okrutnu „šalu“ verovatno nije mogla ni da zamisli da će se njena okrutna šala pretvoriti u takvu ljubav. Da će se bol pretvoriti u radost, a gubitak u dobitak.
„Ne žele više da pričaju o tome jer su već sve ispričali“, pišu novinari. „Nastavljaju sa svojim životima. I srećni su.“
Priča o porodicama Kalimov i Plotnikov dokazuje da se ponekad najstrašniji udarci sudbine mogu pretvoriti u neočekivanu sreću. Glavno je imati više ljubavi u srcu nego besa.
