Pre nego što smo se preselili u naš novi stan, moj muž i ja smo živeli sa njegovim italijanskim roditeljima mesec dana. U početku zaista nisam želela to da uradim jer sam znala da neće biti lako, a što je najvažnije, plašila sam se da ću uništiti našu vezu. Lakše je kada se viđate jednom nedeljno na sat vremena, nego da živite zajedno 24/7. I moram reći, bilo je zaista prilično teško; ne znam kako neko može tako da živi stalno. Jednostavno ne mogu to da zamislim. Iako moj muž ima dobre roditelje, mislim da bi, da smo živeli duže sa njima doživeli mnogo veće traume.
Italijani su poznati po tome što održavaju veoma bliske veze sa svojim roditeljima. Italijanske majke često deluju kao neka vrsta "porodičnog centra", nudeći mnogo saveta i aktivno učestvujući u svemu. Prijateljica koja se zabavlja sa Italijanom rekla mi je da je majka njenog dečka veoma dominantna žena i voli da spontano počne da razmišlja za stolom o tome kako je Italija matrijarhat i da je ona glava porodice. U međuvremenu, njen muž sedi i jede u tišini, klimajući na sve njene zaključke.
"Kako je kod tebe?“ upitala je prijateljicu. "Ovde je muškarac obično šef“, odgovorila je prijateljica.
"Kako čudno!", uzviknu Italijanka.
Naravno, kažemo i da je muž glava, a žena vrat, ali nekako se slika muškarca kao glave porodice opstaje. Dok je matrijarhat možda skriven ili "mekan“ u drugim kulturama, u Italiji je to apsolutno legitiman autoritet koji niko ne osporava. Italijani se ne samo ne stide toga, već su na to i ponosni.
Žena vlada, ali i vuče najviše
Posle samo nedelju dana provedenih sa italijanskom porodicom mog muža, osetila sam ko je glavni u njegovoj kući. Ono što mi se dopalo je to kako su bili kao pravi tim. Kada bi se njegova majka vratila sa gimnastike, njen muž bi kuvao na šporetu, a onda bi se oni smenjivali u pranju sudova, ili u zavisnosti od toga ko je bio umorniji tog dana - bez diskusije, samo neka vrsta međusobnog dogovora. Ali i dalje je žena obavljala većinu kućnih poslova. Izgleda da se to ne može zaobići, zato što muškarci ne obraćaju pažnju na detalje koji su važni ženama; mogli bi jednostavno prevideti mali nedostatak ili mrlju. Žene, s druge strane, stvari vide drugačije. Ali u njihovoj kući, i otac radi dovoljno: usisavaće, popravljaće stvari i iznositi smeće - u njihovoj porodici to je muški posao. Veš je ženin posao.
Deca su pretvorena u neradnike
Takođe me je iznenadilo što muževa dvadesetsedmogodišnja sestra još uvek živi sa njima, ali ne zna ni da koristi mašinu za sušenje veša niti mašinu za pranje veša. Ne pomaže u kuvanju - kuvaju ili mama ili tata - i retko pere sudove. Nikada je niko ne traži da bilo šta uradi. Ispostavilo se da italijanske majke ne prave samo pravi hotel u svom domu za svoje sinove, već to rade i za ćerke. Prijateljica je rekla da je to dobro, inače bi izgledalo da majke više vole sinove nego ćerke! "Ovako je reč o ravnopravnosti, pa makar i u neradu".
Ali mi je čudno što italijanske majke imaju tako jaku naviku da razmaze svoje sinove i ćerke. Na kraju krajeva, kasnije će sami živeti, pa zar ne bi bilo bolje da ih malo bolje spremi za to? Ali očigledno, Italija ima drugačiji pristup. Ili možda italijanske majke uživaju da rade sve za svoju decu, ili ne žele da ona bilo šta rade, zbog kontrol-frik stava koji je, kako se kaže, prisutan kod italijanskih žena.
Majka je totalni kontrol-frik
Znam da ako ikada postanem majka, neću toliko brinuti o svojoj deci. Učiću i dečake i devojčice da čiste za sobom od malih nogu, a sigurno se neću truditi toliko kao italijanske majke da im pomognem sa svim kućnim poslovima kao odraslima. Neću ni pominjati nameštanje kreveta moje odrasle dece, niti brigu o tome šta se nalazi u njihovim sobama ili stanovima. Ne bih ni pomislila da bilo šta premestim, da to napravim svoje dok nikoga nema kod kuće, niti da bilo šta čistim... Jednostavno bih bila previše lenja, a da ne pominjem poštovanje granica.
Jedna moja prijateljica, koja je udata za Italijana, rekla je da su kontrola i beskrajni saveti oblik ljubavi koju joj pružaju italijanski roditelji. Ali ta ljubav nije za nju, pa ona dugo pokušava da ograniči uticaj svekrve na njihovu porodicu. Njen muž se takođe odavno umorio od toga, pa je podržava u svemu.
Roditelji obožavaju da ti se upliću u život
Shvatila sam da život pod istim krovom sa muževljevim roditeljima čini vaš odnos bližim, a to otvara vrata još većem broju saveta i pažljivih preporuka. Teško je i veoma neobično za mene, jer mi čak ni roditelji već dugo nisu davali savete a da ih nisam tražila. Ali kultura ovde je drugačija, odnos sa roditeljima je bliži, susreti su češći, a ako se nešto desi, italijanski roditelji su spremni da pomognu u svakom trenutku. Pretpostavljam da postoje prednosti i mane ovoga.
Italijani žive sa roditeljima do 30. godine!
Čitav italijanski sistem odrastanja mi je misterija. Mnogi ljudi zapravo žive sa roditeljima do 30. godine! Objašnjenje je sledeće: Italijani završavaju školu sa 18 ili 19 godina, a univerzitet obično sa 25, 26, ili čak 27, a onda mnogi odluče da život kod kuće sa roditeljima ipak nije tako loš. Posmatrajući i razgovarajući sa svojim vršnjacima, vidim da su posle 20. godine skoro svi ovde potpuno nezavisni, a mnogi počinju da pomažu roditeljima ili razmišljaju o tome šta mogu da urade za njih. Neki moji prijatelji kupuju roditeljima telefone, vode ih na putovanja i šalju im novac. Psiholozi bi verovatno rekli da je ovo manjkav model, gde se dete ponaša kao roditelj, ali mislim da je divno ako želite da se zahvalite roditeljima i ako možete da pomognete.
U Italiji imamo drugačije vaspitanje. Nema tog tereta odgovornosti, nema pojma da morate da pomažete roditeljima. Uvek ste samo dete i stav roditelja prema vama se ne menja, bilo da imate 20 ili 30 godina. Mislim da ovo zaista usporava vaš razvoj. Kako možete odrasti, postati odgovorniji, fokusiraniji, ako živite sa roditeljima do 30. godine, oni kuvaju za vas, čiste za vama, a vi čak ne morate ni sami da perete sudove?
Drago mi je što se moj muž iselio iz roditeljskog doma sa 25 godina, jer još uvek ima dosta momaka njegovih godina koji žive sa roditeljima, a ti momci, imajte na umu, već imaju 33 godine! I mnogi su sasvim zadovoljni time.
Vikendom se sastaju sa devojkama, kao neka vrsta školskih okupljanja. Kada muž i ja odemo u spa centar, uvek me iznenadi broj parova koji se ljube u bazenu.
Ozbiljno, ponekad sediš u bazenu i oko tebe se istovremeno ljubi 10 parova. Moje misli u tim trenucima su: "Verovatno se viđaju vikendom, ne žive zajedno, otuda sva ta strast."
Temperatura u kući ne prelazi 17 stepeni
Moji italijanski prijatelji misle da je udobna temperatura u kući 17-18 stepeni Celzijusa. Samo obucite džemper i tople čarape i spremni ste. Neki kupe grejač, stave ga pored kreveta i uključe ga ujutru da bi im bilo prijatnije kad ustanu iz kreveta - to je najgora stvar u vezi sa hladnom kućom. Italijani imaju centralno grejanje, ali retko dobro greju svoje domove. 17 stepeni Celzijusa je sasvim normalno za ljude u severnoj Italiji.
U severnoj Italiji nije posebno hladno napolju zimi, čak i s obzirom na vlažnost, ali unutra može biti prohladno. Računi za gas su ogromni i za mnoge je to jedina opcija ako ne žele previše da plate. Čak se i naviknu na to i ne smeta im zapravo. Možda jednostavno ne znaju koliko je divno živeti u kući tako toploj da možete hodati u majici kratkih rukava u sred zime.
Navikla sam na najmanje 20 stepeni u kući, tako da mi je život na 17 bio neprijatan. A kada su mi podigli temperaturu, i to je postalo malo neprijatno. Ponudili smo se da platimo komunalije za taj mesec, ali su muževljevi roditelji odbili. Ali iskreno ne znam kako neko može da živi kada je tako hladno. Kupila sam sebi dva topla odela za nošenje po kući; bila su moj spas.
Kuvanje na drugom mestu
Pre nego što sam se preselila u Italiju, zamišljala sam Italijanke kako ručno prave picu, lazanje i testeninu kod kuće... Koliko sam samo pogrešila! Na jugu mnoge žene možda ne rade i imaju više vremena, ali na severu skoro sve žene rade i nemaju mnogo vremena za kuvanje. Italijanke rado kupuju gotovu hranu, poput taljatela ili gotovih lazanja, i često prave testeninu jer je brza. Sosovi za testeninu su često veoma jednostavni: sos od paradajza i bosiljak, ili pesto sos, i to je sve. Glavni cilj je zasititi se bez provođenja previše vremena u kuhinji.
Ovo je jelo koje porodica mog muža često jede. Kupe mini knedle i kuvaju ih sa čorbom, i to se pretvara u supu.
Italijanske domaćice unapred pripremaju ragu, zamrzavaju ga, a zatim brzo prave pastu bolonjeze. Ragu ovde nije jelo koje zamišljate; to je mleveno meso dinstano tri sata u paradajz pastu sa dinstanim celerom i šargarepom.
Porodica mog muža nikada ne pravi picu sama; uvek je naručuju. Italijani retko prave domaću picu.
Sve je po rasporedu
Bila sam iznenađena kada sam videla da Italijani imaju neka čudna pravila o tome šta se jede i kada. Na primer, u 17 časova Italijani piju čaj i jedu kolačiće. Kada sam se pridružila porodici mog muža na čaju i ponudila im bombone koje sam donela sa njim, odbili su, rekavši da jedu kolačiće tokom merende (popodnevne užine). Zašto toliko formalnosti, možda se pitate? Kakva je razlika ako popijete kapućino u 13 časova umesto pre 11, kao što to rade Italijani? Zašto ljudi za šankom uvek tako čudno reaguju na ovo, kao da radite nešto strašno pogrešno?
Moja navika da jedem slani doručak iskreno je iznenadila muževljevu sestru. „Pa, to je tako pogrešno! Kako možeš da jedeš slanu hranu za doručak?“, pitala je. Ali jednostavno nisam mogla da razumem jednu stvar: zašto Italijani imaju tako konzervativne stavove o hrani? Zašto iskreno veruju da je jedini pravi način njihov?
Sve u svemu, bilo je to zanimljivo iskustvo, ali kada bih mogla da se vratim u prošlost, ipak bih izbegla to iskustvo života sa muževljevim roditeljima.
