U mnogim porodicama starije dete prirodno dobija određene obaveze kada stigne mlađi brat ili sestra. Roditelji ga zamole da pripazi na bebu dok odu do prodavnice, da pomogne oko domaćih zadataka ili da provede vreme sa mlađim detetom dok oni završavaju kućne poslove.
Na prvi pogled, to deluje sasvim normalno. I zaista, stručnjaci ističu da povremena pomoć oko mlađeg brata ili sestre može pozitivno uticati na razvoj odgovornosti, empatije i osećaja zajedništva u porodici. Međutim, problem nastaje kada starije dete prestane da bude brat ili sestra i počne da preuzima ulogu roditelja. Upravo tu mnogi roditelji nesvesno prave ozbiljnu grešku. Psiholozi ovaj fenomen nazivaju „parentifikacija“ – situacija u kojoj dete preuzima odgovornosti koje nisu primerene njegovom uzrastu.
Pomoć nije problem, problem je kada dete postane „treći roditelj“
Prema mišljenju stručnjaka, nema ničeg lošeg u tome da starije dete ponekad pričuva mlađe dete, pomogne mu oko igre ili ga odvede do parka u prisustvu odraslih. Takve aktivnosti mogu doprineti razvoju samostalnosti i osećaja odgovornosti.
Međutim, granica se prelazi kada roditelji počnu redovno da se oslanjaju na starije dete kao na zamenu za sebe.
To se najčešće dešava kada starije dete svakodnevno:
- sprema obroke mlađoj braći i sestrama,
- vodi računa o njihovim obavezama,
- uspavljuje ih,
- čuva ih satima bez prisustva odraslih,
- rešava njihove probleme,
- ili snosi odgovornost za njihovo ponašanje.
U takvim situacijama dete gubi deo svog detinjstva i počinje da nosi teret koji bi trebalo da bude odgovornost roditelja.
Najstarija deca najčešće nose najveći teret
Psiholozi ističu da se ova pojava najčešće javlja kod najstarijeg deteta u porodici. Roditelji često smatraju da je ono dovoljno zrelo da preuzme dodatne obaveze, pa mu poveravaju zadatke koje ne bi tražili od mlađe dece.
Vremenom se kod takve dece razvija osećaj da moraju stalno da budu odgovorna, da ne smeju da greše i da potrebe drugih ljudi uvek stavljaju ispred svojih. Iako na prvi pogled deluju zrelije od vršnjaka, iza te „zrelosti“ često se kriju stres, pritisak i osećaj da nikada nisu dovoljno dobri.
Posledice mogu da se osećaju godinama
Stručnjaci upozoravaju da prevelika odgovornost u detinjstvu može ostaviti posledice koje se osećaju i u odraslom dobu.
Deca koja prerano preuzmu roditeljsku ulogu često razvijaju:
- anksioznost,
- osećaj krivice kada misle na sebe,
- potrebu da stalno brinu o drugima,
- teškoće u postavljanju granica,
- hronični stres,
- probleme sa samopouzdanjem.
Kod neke dece mogu se javiti čak i fizički simptomi poput glavobolja, problema sa spavanjem i bolova u stomaku koji su povezani sa emocionalnim opterećenjem.
Kako da znate da li tražite previše od deteta?
Psiholozi savetuju roditeljima da sebi postave nekoliko jednostavnih pitanja:
Da li moje dete ima dovoljno vremena za školu, prijatelje i igru?
Da li se oseća odgovornim za sreću ili bezbednost mlađe braće i sestara?
Da li često odustaje od svojih aktivnosti kako bi pomoglo porodici?
Da li ga kažnjavam ako ne ispuni obaveze vezane za mlađe dete?
Ako je odgovor na više pitanja potvrdan, moguće je da je odgovornost koju nosi veća nego što bi trebalo da bude za njegov uzrast.
Šta je prihvatljivo, a šta nije?
Stručnjaci naglašavaju da nije problem zamoliti dete da pričuva mlađeg brata desetak minuta dok roditelj završi nešto po kući ili da mu pomogne oko domaćeg zadatka. Problem nastaje kada ta pomoć postane svakodnevna obaveza bez izbora i kada dete počne da se oseća kao da je odgovorno za podizanje mlađeg deteta.
Dete može da pomogne roditeljima, ali ne sme da ih zameni.
Najvažnije je da ostane dete
Roditelji često imaju najbolje namere i ne primete kada granica bude pređena. Finansijski problemi, razvod, bolest ili preopterećenost poslom mogu dovesti do toga da se više oslanjaju na starije dete nego što bi trebalo. Ipak, stručnjaci podsećaju da je detetu, bez obzira na to koliko delovalo zrelo, potrebno vreme za igru, druženje, greške i bezbrižnost.
