Razvodi su često bolni, ali ponekad su očekivani. Kada ljubav nestane sa obe strane, kada više nema bliskosti, razumevanja ni zajedničkih ciljeva, razlaz se ponekad doživi kao olakšanje. Supružnici se tada rastanu civilizovano, kao prijatelji koji su delili deo puta i sada odlučili da krenu dalje svako svojim putem. Ali šta se dešava kada razvod inicira samo jedna osoba, a druga i dalje voli? Kada ljubav ne nestane istovremeno, nego pukne u srcu samo jednog, ostavljajući drugog da tumara kroz tugu, zbunjenost i bol?
Jedna žena iz Australije, koja je želela da ostane anonimna, podelila je za magazin Mamamia ispovest koja govori upravo o tome – o nepravdi, o tišini u kojoj raste prevara, i o razbijenim snovima koje nije videla da se raspadaju dok nije bilo kasno.
"Bila sam sigurna da imamo divan brak"
Verovala sam, iskreno i potpuno, da živim u srećnom braku. Tomas i ja bili smo zajedno dvanaest godina, deset u braku. Iako smo bili veoma različiti – ja analitična, prizemna, on umetnička duša sa čestim oscilacijama raspoloženja – balansirali smo, dopunjavali se. Ili sam barem tako mislila.
Zarađivala sam više, nosila finansijski teret kuće bez prigovora, jer sam verovala u njegovu umetnost i želela da podržim njegovu strast. On je znao da bude komplikovan, povremeno mračan i povučen, ali sve njegove slabosti bile su mi deo njegove celovitosti. Volela sam ga. Takvog kakav jeste.
Pre tri godine pokušao je da ode. Bio je to šok. Rekao mi je da se udaljio, da nije siguran da želi da ostane u braku. Bila sam očajna, ali nisam odustajala. Ubedila sam ga da pokušamo, da idemo na bračno savetovanje. Borila sam se za nas, za ono što smo izgradili. I kada smo počeli ponovo da funkcionišemo, kada je život delovao mirniji – pomislila sam da smo prebrodili krizu.
Umesto slavlja – poraz
Deseta godišnjica braka za mene je bila simbol novog početka. Rezervisala sam sto u našem omiljenom restoranu, kupila novu haljinu, nadala se večeri ispunjenoj nežnošću i sećanjima. On je bio miran, tih, čak i pomalo odsutan, ali nisam tome pridavala značaj.
A onda, dok su stizala pića, preko stola mi je pružio kovertu. Pomislila sam da je u pitanju čestitka. Bila sam uzbuđena. A kada sam otvorila papir – kao da mi je srce stalo. Bili su to papiri za razvod.
Sedela sam nemo, zatečena, dok je on tiho, gotovo bezosećajno, počeo da izgovara rečenice koje su me razarale: da je dugo nesrećan, da želi novi početak, da postoji druga žena. I to nije bila bilo koja žena. Bila je to Marisa, dalja rođaka i, navodno, porodična prijateljica. Uvek mi je smetala njihova prisnost, ali sam sebi govorila da preterujem.
Nisam uspela ni da sakrijem užas. Otišla sam, pritisnuta emocijama, zgažena, dok je on krenuo za mnom pokušavajući da "objasni". Objašnjenja? Za šta? Za godine izdaje? Za laži? Za to što me ostavlja zbog žene koja je sve vreme bila tu, a ja sam je gledala ne znajući šta se iza kulisa dešava?
"Ne mogu da zamislim da ga ikada više vidim"
Vozio me je kući dok sam plakala u autu. Nisam prestajala da ga pitam zašto. On nije imao odgovor. Samo prazne reči: „Žao mi je. Biće ti bolje bez mene. I dalje te volim – kao prijatelja.“
Kakav prijatelj ruši ceo tvoj svet, a da ti ne pruži ni priliku da se pripremiš? Kakva je to ljubav koja te zameni u tišini, iza tvojih leđa, dok ti veruješ da obnavljate ono što ste imali?
Danima nakon toga nisam mogla da ustanem iz kreveta. Nisam jela. Nisam pričala ni sa kim. Preplavljena poniženjem, tugom i sramom, osećala sam se kao da sam umrla iznutra.
Jedino za šta sam zahvalna jeste to što nismo imali decu. Ta misao me spasila: nema razloga da ga ikada više vidim. Marisa me je blokirala. Nikada neću saznati detalje. Nikada neću moći da joj kažem koliko je razorila moj život. A možda i nije ni važno – oboje su mi okrenuli leđa.
"Dala sam sve, a on je već planirao svoj izlaz"
Dok sam se trudila da popravim naš brak, da razumem njegove potrebe, da podržim njegovu umetnost i emocije – on je pripremao svoj beg. Spakovao je sve: novo poglavlje, novu partnerku, svoj izlaz iz mog života. A meni je ostavio samo pepeliste, iz kojih sam morala da se sama podignem.
Danas još učim kako da budem dobro. Učim da verujem sebi. Učim da mi tuđa odluka ne mora da bude moj kraj. Ali rana je tu. I još boli.
