Omladini u današnjem vremenu opterećenom tehnologijom i novim trendovima koji svakodnevno izlaze na površinu i okupiraju njihovi pažnu do te mere da ne mogu normalno ni da funkcionišu, veoma je teško zamisliti da je nekada, ipak, postojala ljubav za ceo život. Iako su u sadašnjosti takvi slučajevi prava retkost, podsećaju na neke bolje godine u kojim su emocije bile na prvom mestu. Upravo glavni akteri jedne neverovatne priče koja je trajala, čak, 55 godina su postali sinonim za večnu ljubav.
Naime, čuveni engleski univerzitetski profesor, književnik i filolog Džon Ronald Ruel Tolkin ceo život je voleo samo jednu ženu, a posle njene smrti njegovo srce nije moglo da izdrži, te joj se bridružio u večnosti za manje od dve godine.
J. R. R. Tolkina, autor vanvremenskih dela "Hobit" i "Gospodar prstenova " je bio 20 godina profesor anglosaksonskog jezika na oksfordskom koledžu Pembrok, a zatim još 14 godina profesor engleskog jezika i književnosti na koledžu Merton.
Supruga Edit je bila njegova srodna duša i celog života joj je pisao pesme, a u pismima prijateljima sa žarom pisao o najvećoj ljubavi svog života. Upoznao ju je sa 16 godina i od tada do poslednjeg dana je bio njime očaran.
Odrastanje bez roditelja
J. R. R. Tolkin kojeg su zvali Ronald i njegov brat Hilari ostali su kao mala deca bez oca koji je oboleo od reumatske groznice i umro. Tolkin je tada imao tek četiri godine. Majka im je umrla kada mu je bilo 12. Nesrećna udovica s dijagnozom dijabetesa iznenada je u 34-oj kolabirala, pala u dijabetičku komu i preminula. Naime, medicina u to vreme još nije poznavala insulin i ta bolest je često bila smrtonosna.
Susret koji je Tolkinu promenio život
Nakon što se o njemu i njegovom bratu četiri godine brinula tetka u Birminghemu, sveštenik koji je bio blizak sa njihovom porodicom i kojeg je njihova majka zapravo i imenovala za staratelja svojih sinova - otac Fransis - shvatio je da su dečaci tamo nesrećni i odlučio je da ih preseli. Udomio ih je kod lokalnog trgovca vinom i njegove supruge. Oni su imali prostranu kuću i bili su veliki prijatelj crkve. Tada se i dogodio sudbonosni susret J. R. R. Tolkina i njegove buduće supruge Edit.
Naime, na prvom spratu te kuće u koju su doselili, a ispod njihove sobe, stanovala je mlada i lepa Edit Brat. Tamnokosa i sivooka devojka, takođe je bila siroče. Prekrasno je svirala, a izdržavala se od komada zemlje koje je dobila u nasleđe od pokojne majke. Ona je svima u kući ulepšavala večeri svirajući na klaviru.
Dečje prijateljstvo preraslo u ljubav
Ona i Tolkin su se brzo zbližili, a često i bili jako nestašni. Zajednički bi krali hranu iz kuhinje i organizovali tajne gozbe u njenoj sobi. Povremeno su odlazili zajedno da piju čaj u lokalne čajane, pa ubacivali šećer u šešire prolaznika. Odvojeno bi se odvezli biciklima na čaj u grad i razgovarali satima. Mladi par je krio svoje prijateljstvo, koje je ubrzo preraslo u zaljubljenost.
- Vaša majka i ja spasili smo jedno drugo od nevolja koje smo doživeli tokom detinjstva - pričao je Tolkin, jedan od vodećih svetskih i engleskih lingvista mnogo godina kasnije, svojoj deci.
Tajni sastanci i prepreke
Otac Frensis je saznao za vezu jer ga je o tajnim sastancima mladih obavestila vlasnica jednog mesta gde je mladi zaljubljeni par ispijao čaj. Bio je zaprepašćen. Odmah je zahtevao da se ta veza prekine, a kako Ronald po prirodi nije bio buntovnik i poštovao oca Frensisa, pristao je. Uskoro je s bratom napustio kuću gde su svi zajedno živeli.
U to vreme je Ronald učio kako bi dobio stipendiju za Univerzitet u Oksfordu, a sa Idit je nastavio da se tajno viđa. Vozom bi odlazili na selo i uživali jedno s drugim. Za 21. rođendan, Ronald je Idit kupio ručni sat, a ona njemu naliv pero za njegov osamnaesti.
Ali, ponovo su ih videli zajedno i otac Frensis mu je zabranio da je viđa i da joj piše dok ne napuni 21 godinu. A onda su se počeli kao "slučajno" da se sreću. I za to se saznalo pa je Ronald od sveštenika dobio pismo u kojem je nazvao te njihove "slučajne" sastanke budalastim i nepromišljenima i zapretio da će mu, ako ne prestane s tim, onemogućiti univerzitetsku karijeru.
Nakon toga, Tolkin je još jednom video Idit. U svom dnevniku je napisao: "Na uglu Frensis Roada prošla je kraj mene na svom biciklu na putu prema stanici. Možda je neću videti tri godine..."
Idit se umalo udala za drugog
Kako bi zaboravio na Edit, prionuo je na učenje i jedva čekao 3. januar 1913. godine, svoj 21. rođendan. Čim je sat otkucao ponoć, seo je za sto i napisao pismo devojci za koju se nadao da će mu postati žena. Kada je stigao odgovor, doživeo je veliko razočarenje. Idit je napisala da je verena za drugog muškarca, brata svoje prijateljice.
Ronald je bio očajan. Čekao je tri godine i živeo za dan kada će se opet videti. Onako u ljutnji odlučio je da je odmah zaboravi. Ali brzo se predomislio.
Nije hteo da je izgubi
Ukrcao se na voz i otišao do nje. Odlučio je da je moli da izabere njega. I čim ju je ugledao na peronu, znao je da nikada nije prestala da ga voli i da će mu se vratiti. Ispričala mu je da je pristala da se uda za drugoga, jer je bio jedini mladić kojeg je poznavala osim Ronalda i zato što je mislila da on za nju više ne mari i da ju je zaboravio.
Odmah je odlučila da vrati verenički prsten, raskinula veridbu i udala se za voljenog J.R.R. Tolkina.
Ronald je o veridbi obavestio oca Frensisa. On im je nevoljno dao svoj blagoslov, a Idit je na Ronaldovo insistiranje napustila svoju Anglikansku crkvu i preobratila se na rimokatolicizam. Naime, slavni pisac je bio vrlo pobožni katolik. Nisu uspeli odmah da se venčaju, on je morao da završi školovanje, a ona ga je čekala. Kada je završio sa školovanjem, krenuo je u Prvi svetski rat, gde se borio u rovovima.
Srećan brak sa 4 dece
Venčali su se 22. marta 1916. godine. Prvi sin rođen im je 1917. godine, a nakon toga su dobili još dva sina i ćerku koju je Edit žarko želela.
Jedan od najvećih i najuticajnijih autora književne fantastike 20. veka sahranjen je za svojom ljubljenom ženom u istom grobu u Oksfordu, gradu u kojem je dugo godina predavao na Univerzitetu.
Idit je umrla 1971. godine, a njen Ronald nepune dve godine nakon nje. Na njihovom zajedničkom spomeniku uklesana su imena Beren i Lutien. Najpoznatiju i trajnu počast svojoj voljenoj, Tolkin je dao kada je utkao njihovu romansu u mitologiju Međuzemlja – u priču o Berenu i Lutien.
