Mahira i Esed Ahmiš iz mesta Vogošća u Bosni i Hercegovini pokazali su da prava ljubav prevazilazi sve prepreke, ma koliko one nepremostivo delovale. Imena ovog bračnog para postala su simbol borbe, posvećenosti, snage i emocija. Za njihovu priču mnogi kažu da je jedna od najlepših koji su ikad čuli. Iako se završila na tužan način, i dalje motivine brojne ljude da se bore sa svim teškoćama koje im sudbina priredi.
Upoznali su se na mevludu, a kasnije im je džamija bila i mesto izlaska. Klanjali bi teraviju, i posle teravije popričali, tako su se viđali i kako ona kaže “ašikovali” do braka.
- Došao je efendija Esed, tražio mi je broj, da bismo zajedno radili. Bio je vrlo namazan. Kod nas je sve išlo nekako spontano. Odmah sam mu dala broj, bio je takva faca - priča Mahira.
Ne krije da je već pri prvom osmehu osvoijo.
- Jedan od prvih uslova za mog momka je bio da mora biti efendija. Tako sam imala u svojoj glavi, Posle deset i po meseci veze me je zaprosio. Sve je teklo u skladu sa našim islamom - objašnjava.
Dobili su dete i oko godinu i po dana život im se odvijao potpuno normalno.
- On je radio u džamiji, išao je sa posla na posao. Ja sam više bila u kući zbog bebe. Živeli smo kao i svaki drugi mladi bračni par. I onda jednog Bajrama osetio je umor u levoj nozi, ali nismo tome pridavali značaj, jer se danas ljudi dosta umaraju. Mislili smo da je zbog toga što je mnogo radio.
Nastavili su da proslavljaju praznik sa svojom porodicom i obišli su svu rodbinu.
- Kada sam ga drugi dan Bajrama probudila, nije mogao da ustane iz kreveta. Za svakog čoveka je to veliki šok. Bukvalno se oduzeo. Odmah sam pozvala njegove roditelje i doveli smo ga u bolnicu. Ostao je tamo 21 dan i ustanovili su mu bolest multipla sklerozu. Prvo put sam tada čula za nju. Mislili smo da će sve proći - objašnjava.
Ističe da su od tog momenta krenuli da istražuju sve o Esedovoj dijagnozu, suočavajući se sa činjenicom da nije izlečiva.
- Otišao je drugi put u bolnicu, kako bi mu odredili neku terapiju. Primio je potom pulsnu terapiju koja njemu nije uopšte prijala, jako mu je pozlilo. Otišao je u bolnicu na nogama, a vratio se u kolicima. Polako mu se oduzimao govor, hod, vid, mišići su mu slabili, ali on je tako psihički bio jak, da se od prvog dana nije požalio da ga nešto boli. A nema šta nije probao, kako bi mu bilo bolje.
Esed je posebno naglašavao da je za njegov osmeh na licu najzaslužnija Mahira, kao i da je voli najviše na svetu.
- Kada se razboleo, rekao mi je da idem i da živim svoj život, nije hteo da me muči. Nikada mi nije palo na pamet da ga ostavim. To što se razboleo, ne znači da je trebalo da prestanemo da živimo. Ja sam se u mog Eseda zaljubila kada je bio u punoj snazi i on će uvek za mene biti takav. Sve smo gledali sa vedrije strane. Kada je izašao iz bolnice u kolicima, našalila sam se da je dobro, jer će sada stalno biti sa mnom - priča žena koja se sa svim životnim teškoćama hrabro bori i kod nje predaja nikako nije opcija.
Provodili su vreme kao da bolest nije prisutna.
- Ništa mi nije bilo teško da uradim za muža. Trudim se da živim život sa svrhom. Imamo dvoje dece i najvažnije da ih naučim pravim vrednostima, i Esed je bio uključen u njihovo vaspitanje. Svaki dan mi je isplaniran od jutra do mraka. Osim toga, nalazili smo vremena da odemo negde u restoran, kod prijatelji i mi smo imali često goste. Uveče kada bismo se okupili, uvek je tu bilo smeha. Sve što radila za svoju porodicu i supruga bilo je iz ljubavi, ne gledam to kao žrtvu.
Najgori momenti su bili kada Esed upadne u komu.
- Nekada je to trajalo dan ili dva, nekada par sati. Tada se dešavalo i da u krevet vrši nuždu. Sve to sam sređivala i još pronađem način da se našalim. Na primer, napišem na papir sva ženska imena kojih se setim i kažem mu kad dođe sebi kako mi je sve ispričao šta je radio sa drugim devojkama. On se odmah nasmeje i zaboravi u kakvom je stanju bio. E, ta motivacija je najvažnija, i za zdravog čoveka, a posebno za bolesnog. Uvek me je oslovljavao sa "bebo" ili "ljubavi", te sitnice meni su davale ogromnu snagu.
Njihovi porodični trenuci svakoga su oduševljavali, a mnogi momenti su javnost ostavljali bez daha.
- Sinu je bilo žao što ne može da igra fudbal sa tatom. I onda sam ja svoju i Eesedovu nogu bila spojila selotejpom i tako smo se dodavali. Dete je bilo presrećno, iako je bio svestan da ja šutiram loptu - pričala je.
Svoju bajku su pisali gotovo deceniju i po, a onda je bolest, ipak, bila jača. Esed je, nažalost, preminuo prošle godine i to dok mu je njegova Mahira držala ruku.
Ova neverovatna žena posvetila se odgajanju sina i ćerke, ali sa misijom da se Esed i njihova priča nikad ne zaborave, te ima u planu da o svemu što su doživeli napiše i knjigu.
Nesvakidašnja ljubav bračnog para Ahmiš služi kao motivacija mnogim ljudima kojise nađu u sličnim situacijama, dajući im snagu da ne shvataju bolest kao bauk, već da nauče da uz nju uzmu ono najbolje od života.
