Priča o porodici Anjeli ima sve elemente holivudskih filmova od prevare, osvete, smrti, tragedije, upakovano u luksuzan način života koji je Italija obožavala i mrzela u isto vreme.
Đani Anjeli je bez sumnje bio heroj italijanske ekonomije, simbol kapitalizma i magnat koji je zapošljavao 60 hiljada ljudi i učinio Fiat najprepoznatljivijim italijanskim izvoznim proizvodom.
Anjelijevi u svom vlasništvu i danas imaju nacionalni ponos - fudbalski klub Juventus, što ih je dodatno pozicioniralo kao neslužbenu kraljevsku porodicu tešku 3.1 milijardu dolara.
Pored poslovnih uspeha Đani Anjeli je privlačio pažnju svojim stilom pomoću kog je dospeo na listu najbolje odevenih muškaraca svih vremena.
Njegova odela po meri, uvek začinjena nekim posebnim dodatkom, poput svilenih marama u bojama, učinila su ga stilskom ikonom i inspiracijom za brojne dizajnere poput Nina Ćerutija koji ga je stavio odmah pored Džona Kenedija i Džejms Bonda.
Iako je bio oženjen za plemkinju Marelu Anjeli mediji su se više zanimali prateći njegov ljubavni život iza scene i burne veze s glumicom Anitom Ekberg i američkom dizajnerkom Džeki Rodžers.
Status i bogatstvo Đanija i Marelu Anjeli nisu poštedeli stravičnih porodičnih tragedija. U novembru 2000. godine, njegov sin Edoardo Anjeli, izvršio je samoubistvo, skočivši u provaliju. Uprkos velikom porodičnom bogatstvu i prestižnom društvenom statusu, život Edoarda Anjelija bio je obeležen bolnim iskustvima i odsustvom roditelja, koji su živeli punim plućima i zanemarivali svoju decu.
Đovani Anjeli je preminuo u januaru 2003. godine, u svojoj kući, okružen brojnom porodicom, u tradicionalnom italijanskom stilu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici uz sve počasti koje zaslužuje najpoznatiji Italijan prošlog veka.
Ovo je njihov život iz vizure njegove supruge, Marele Anjeli:
Kada se udala za šarmantnog italijanskog industrijalca Ðanija Anjelija 1953. godine, Marela Anjeli je ušla u drugačiji svet od onog konzervativnog u kome je odrasla. Aristokratski način života zamenila je jahtama, brzim kolima i glamuroznim žurkama. U svojim memoarima prisećala se destinacija u kojima je provodila najviše vremena - Njujork, Sent Moric, francuska rivijera - svom prijateljstvu sa čuvenim piscem Trumanom Kapotijem i imanjem koje je kreirala nakon muževljeve smrti, piše Veniti Fer.
"Kako smo se Ðani i ja upoznali? Imala sam osećaj kao da ga oduvek poznajem, ali je istina da smo se upoznali preko njegovih sestara ubrzo nakon Drugog svetskog rata. Tada sam imala 18 godina, a Ðani je bio šest godina stariji.
Nakon jednog kratkog susreta sa njegovom majkom 1943. godine, počela sam da slušam price o Anjeli klanu i o Ðaniju, njihovom najstarijem sinu. Moje drugarice su umele satima da mi prepričavaju njegove dogodovštine koje su i same negde čule. Ðani je u to vreme bio u ratu, a do nas su stizale samo priče u kojima je Ðani bio pravi junak. Te priče o herojstvu i raskalašnom ponašanju punile su moju maštu tih godina rata. Mislim, da bez obzira što ga nisam lično poznavala, osećala sam leptiriće u stomaku svaki put kada bih na njega pomislila.
Porodica Anjeli je bila centar svega u Italiji. Vodili su glamurozan način života, o njihovim žurkama se pričalo na svim kontinentima, posedovali su jahte koje se stalno ugošćavale neke od najuticajnijih osoba na planeti, brza kola i luksuzne vile. Njihovi životi su punili naslovne strane trač novina. Ne bih rekla da su bili nemoralni, ponašali su se jednostavno, slobodno. Potpuno suprotno od mog odrastanja i života u konzervativnoj porodici.
Rođena sam u Firenci, moj otac je pripadao samom vrhu stare italijanske aristokratije. Bio je vojvoda. Iz mog detinjstva sećam se vila koje smo imali ili koje smo posećivali gde su se često vodili dosadni, filozofski razgovori.
Venčali smo se 19. novembra 1953. godine u crkvi Osthifen zamka, malo izvan Strazbura. Moj otac, u to vreme, je bio generalni sekretar Evropskog savetovališta, koji je bio lociran u gradu. Na dan venčanja, vreme je bilo sivo i hladno, ali je kuća vrvela od ljudi i života. Naše dve porodice su bile tu - uključujući i sve moje rođake, ujake i tetke - kao i bliske prijatelje, 60-tak ljudi ukupno. Nosila sam Balensijaga venčanicu. Ðani je bio na štakama, koje su bile posledica saobraćajne nesreće koju je doživeo ranije te godine. Moja majka je organizovala prijem do perfekcije. Nije bila inače dobro organizovana u svom svakodnevnom životu, ali je u ovoj prilici, briljirala.
Kada sam se vratila u Italiju na proleće 1953. godine, nakon 18 meseci koje sam provela radeci kao model za Vog u Njujorku, Konde Nast mi je dao ponudu da budem njihov dopisnik iz Italije. To mi je odgovaralo, ali kada sam se udala morala sam da odustanem. Jednostavno nisam imala vremena za Anjeli život i za posao.
Jednog dana, ne mnogo posle venčanja, odlucila sam da odem u Pariz na nekoliko dana u šoping. Najbolji način je da krenete noćnim vozom iz Turina. Kada sam stigla na stanicu, našla sam se sa svojim prijateljima. Ali tamo me je sacekalo jedno iznenađenje. U svom vagonu su me sačekali peškiri sa izvezenim inicijalima koji su pažljivo postavljeni u kupatilu, moje omiljene kreme i sapun. Posteljina je bila promenjena, sačekala me ona koju sam imala i kod svoje kuće sa njegovim i mojim inicijalima. Tada sam shvatila da sam započela neki potpuno drugačiji način života.
Prvih nekoliko meseci nakon venčanja, provela sam sate ležeci u sofi i čitajuci. Sada, kada nisam imala posao, život je izgledao kao odmor!
Ðani je bio zabrinut. Video je da nemam pojma kako se vodi kuća. Jednog dana, primila sam poziv od grofice Volpi, Venecijanske "žene zmaj", kako su je zvali. Ona je u svom posedu imala nekoliko kuća i bila poznata da je vodila besprekorno domaćinstvo. Ðani ju je očigledno molio da mi pomogne.
"Moraš da dodeš da me vidiš," rekla mi je preko telefona. "Čujem da ne znaš kako se vodi kuća."
La Dolce Vita
Pedesetih godina prošlog veka, naš život se odvijao u samo nekoliko mesta, relativno malih, gde se probrana internacionalna grupa ljudi družila i redovno nalazila. Njujork je bio mesto gde smo svi išli u novembru, pre sezone Božića. Zatim, skijanje na Sent Moricu u Švajcarskoj, koje je trajalo sve do marta. Leti smo bili na francuskoj rivijeri.
Leto 1954. godine smo proveli u Njujorku, i tamo sam rodila svog prvog sina Eduarda. Bio je prelepa beba, i njegov dolazak je doneo neverovatnu sreću u naš život.
Moja omiljena fotografija je ona u kojoj me je slikala moja dobra drugarica Vanda Gavronska ispred Orvijeto katedrale u Umbriji. Na njoj sam nosila ogrlicu koju mi je poklonio Ðani, 1955. godine kada je išao u Indiju sa svojom sestrom Kristijanom i njenim suprigom Brando Brandolinijem. Ðani je jako voleo da kupuje nakit. Pronašao je jedno zanimljivo mesto u Džajpuru, tražeći nešto unikatno. Njegove oči su tada zapazile ogrlicu napravljenu od nekoliko nizova, optočenu rubinima i smaragdima.
U oktobru, iste godine, u Švajcarskoj, rodila se naša ćerka Margerita. Bila je plava i razdragana, kao vrlo mala veoma zainteresovana za slikarstvo i umetnost.
Kada su Edoardo i Margerita bili mali, Ðani je voleo da ih obraduje na svoj način. Vodio ih je sa sobom na uzbudljiva putovanja. Napustili bi Turin helikopterom, i 40 minuta kasnije Ðani i deca bi skakali pravo u vodu sa tog čuda. Ja nisam uživala u tim aktivnostima kao oni, ali sam obožavala da ih posmatram kako se raduju.
Umeli smo da provedemo i po nekoliko nedelja u Turinu svakog leta pre nego što odemu u vilu Perosu, porodičnu kuću, na dnu Alpa. Deca i ja, zajedno sa mojim sestrama i njihovom decom smo umele da se nastanimo tu od sredine avgusta do kraja septembra. Bilo je čarobno!
Ðani bi nam se pridružio za večerom nakon završenog posla u Turinu, baš kako i njegov deda, Senator Ðovani Anjeli radio sa svojom porodicom mnogo godina pre toga.
Bez obzira što je u svemu drugom bio jako modernih shvatanja, Ðani je jako cenio tradiciju. A Vila Perosa, kuća koja je u vlasništvu porodice Anjeli još od 19. veka, bila je most koji spaja prošlost koja je ovekovečena smrću njegovih roditelja i gubitkom babe i dede ubrzo nakon toga, i budućnosti.
Do 1961. godine, Ðani i ja smo postali kolekcionari umetnosti, i mogli smo da se pohvalimo pozamašnom kolekcijom, koju nismo znali gde da stavimo. Tako smo došli na ideju da napravimo kuće dizajnirane oko naše umetničke kolekcije. Prva je bila Vila Bona, na brdu koje je okrenutu ka Turinu. Minimalistički stil enterijera pružio je savršenu alternativu od formalne sredine koju smo imali u kuci Korso Mateoti u Turinu. Ovo je bila prava Anjeli porodična kuća i tako smo je do kraja i tretirali. Porodične slike i sve ono što je značilo Ðaniju i njegovoj porodici, bilo je netaknuto. To nisam htela nikako da narušim.Vila Bona je bila potpuna suprotnost. Moderan dizajn i umetnička dela.
Ranih sedamdesetih, doličili smo da kupimo stan u Rimu. Rim je bio centar svega i Ðani je želeo da nam tu bude baza, ali sam i ja imala svoje razloge. Iako moji roditelji više nisu bili živi, moja braća Karlo i Nikola, kao i mnogi prijatelji, su živeli tu. Smestili smo u velikom apartmanu na petom spratu u vili iz 19-tog veka, jednoj od najviših građevina u gradu.
Ðani i ja smo nastavili da provodimo po nekoliko meseci svake zime u Njujorku. 1972. godine, Endi Vorhol je uradio nekoliko naših portreta. Zamolio nas je da obučemo crne rolke i tako su nastali i naši čuveni Polarod snimci ovog velikog umetnika 20. veka. Vorhol je bio jako skoncetrisan dok nas je fotografisao i nije mnogo govorio. Njujork je bio mesto gde smo Ðani i ja razvijali svoje znanje o modernoj umetnosti. Provodili smo sate u galerijama i upoznavali umetnike. Bili smo bliski sa Leo Kastelijem, koji je tih godina bio najpoznatiji modernista. Uskoro, nismo znali gde da držimo sve te slike i radove mladih umetnika: Džasper Džouns, Robert Raušenberg, Tom Veselman, Frend Stela, Robert Indijana... Tako da je 1969. godine Ðani pitao arhitektu Gae Aulentija da nam dizajnira apartman Milanu, specijalno za naša umetnička dela.
1980. godine, Ðani je odlučio da nam treba stan i u Njujorku gde cemo držati još umetničkih dela, pa smo se preselili u dupleks na Park Aveniji.
Tokom osamdesetih, Ðani i ja smo shvatili da sve više i više vremena provodimo u Njujorku. Delom zbog njegovog posla, delom zbog Menhetna, koji je u to vreme bio mnogo uzbudljiviji od cele Evrope. Razlog je u tome, ja milsim, zato što su Njujorčani odabrali da se bave kulturom: umetnost, film kao i književnost su bili jako popularni.
Ogromne količine novca je tada odlazilo na sve grane kulture - a taj novac je samo donosio nove ideje i talente. Ako se nešto na planeti zanimljivo dešavalo, dešavalo se tada u Njujorku.
Trumanov šou
Kada je Džon F. Kenedi izglasan za američkog predsednika 1961. godine, provodili smo dosta vremena sa njima. Mislila sam da je Džon jako harizmatičan čovek. Džon i Ðani su delili strast prema jahtama, i sećam se mnogih glamuroznih sati koje smo proveli sa njima na moru blizu Njuporta, gde smo gledali trke izmedu Australije i Sjedinjenih Američkih država 1962. godine. Ðani je uticao na to da se i Italija takmiči. Bio je pun planova i ideja kako da napravi savršeni trkački brod. Tokom večere smo o tome pričali sa Džonom i još nekim prijateljima. Ðanijev san je postao i realnost 1983. godine kada je jahta "Azzura" ušla na to prestižno takmičenje i završila na trećem mestu, što je bio veliki uspeh.
Jedan prijatelj koji nam se pridružio na krstarenju po Mediteranu je bio Truman Kapoti. Upoznala sam ga u Njujorku ranih šezdesetih, i postali smo bliski prijatelji. Ðani ga je takode voleo, nalazio je da je jako zanimljiv i dobro društvo. Truman je govorio da voli jahting, ali je zapravo bio jako lenj i mrzeo sport. Nije podnosio sunce, tako da je većinu dana provodio u kabini čitajući. Svakog dana se šalio sa Ðanijem na palubi, istežuci se, što sam uspela da uhvatim svojim aparatom. Truman je sve radio polako i smireno...bez žurbe. Ništa od aktivnosti se njemu nije dopadalo, čak ni obilasci gradova u koje smo pristajali.
1965. godine, Truman nam se pridružio na putovanju brodom, put koji sam ja organizovala na jahti "Sylvia", specijalno dizajniranom za krstarenje. Hteli smo da istražujemo Turska i Grčka ostrva. Ðani, moj brat Karlo, moja rođaka Alegra Karacio, koja se kasnije udala za Ðanijevog brata Umberta, moj polu brat Etore Rosboh von Volkenstain, svi su bili na brodu. Ketrin Grejem, čuvena novinarka, je takođe bila tu.
Većina nas je provodila dane plivajući i istražujući obale. Ne i Truman. Jednom sam mu rekla: "Trumane, moraš da kreneš do obale makar jednom sa nama." A on je na to rekao: "Ma, zaboravi. Jedan stari kamen je isti kao i drugi." Nije bio zainteresovan ni najmanje.
Tokom šezdesetih, Truman je bio moj najbliži prijatelj. Topao i zabavan, imao je talenat da ti se približi i da bude intiman. Pre nego što sam ga upoznala, već sam bila pročitala knjige "Doručak kod Tifanija" i "Hladna krv" i smatrala sam ga mladim genijem. Ali to mi nije bilo važno. Shvatila sam da njemu poveravam stvari koje nisam sanjala da pričam bilo kome. Uspevao je da stvori osećaj bliskosti kao niko.
Često je umeo da me nazove i kaže: "Ja sam Verbier i umirem od dosade. Mogu li da dodem u Turin? Imali smo tri gostinjske sobe, a on je najviše voleo plavu. Kada bi me zvao pitao je: "Da li je plava soba slobodna?" I onda bi se ubrzo pojavio. Nikada nismo mogli da znamo koliko ce njegov boravak trajati, toliko je bio nepredvidljiv.
Prvi put kada me je razočarao - zato što sam mislila da imamo jedinstvenu vezu - bilo je 1970. godine u jednom šik restoranu na Medison Aveniji u Njujorku. Bejb Pejli je bila tu kao i velika grupa prijatelja koji su imali manje-više istu vezu sa njim kao i ja. Zvao nas je "labudovi", ali sada se činilo kao da ima previše labudova. Neke njegove labudove ja nisam volela. Uvek sam mislila da je naša veza drugačija, da sam ja njemu nešto posebno. Intima, smejanje...Tada sam shvatila da to isto radi i sa Bejb i Gloriom ili Slim. Kada sam mu rekla. " Čudno, ja sam mislila da sam ja jedini labud." on mi je odgovorio: "Ahh, draga..."
Moj "raskid" sa Trumanom desio se pre nego što je izašla njegova knjiga "Uslišene molitve" 1975. godine. U ovom romanu, Truman je obelodanio privatne živote i tajne mnogih svojih "prijatelja" koji su ga voleli i koji su mu bili odani. Ovog puta, otišao je predaleko i to ga je koštalo izbacivanja iz visokog društva.
Pokušala sam da ga upozorim. Sećam se, bili smo na brodu kada mi je dao da pročitam deo knjige. Ja čitam engleski jako sporo, pa sam ga zamolila da mi on pročita. Ono što je napisao, bilo je površno, i sećam se da sam se baš naljutila i rekla: "Trumane, ovo je trač rubrika. Jel znaš u šta se upuštaš?"
U to vreme, osećao se nepobedivim. Tada mi je rekao da je pripremao Prustov projekat. "Moraš da razumeš," rekao je, "Uradiću Americi ono što je Prust uradio Francuskoj."
Kasnije, često sam mislila da je njegov čuveni Crno-beli bal, koji se odigrao u jednoj raskošnoj sali Plaza hotela u Njujorku 1966. godine, bio način da okupi sve ljude koji će biti deo ove gnusne knjige.
Put u Maroko
Kada je 2003. godine Đani preminuo, tačnije 24. januara, otišla sam u Markoko, Marakeš. Našla sam jedan posed koje je imao ime "Ain Kassimou" i od tada pa nadalje, ideja da od njega napravim najlepše imanje sa veličanstvenom baštom postala je moja velika strast.
Moji prijatelji i porodica su bili jako zabrinuti za mene, zašto sam tako daleko od kuće. Ali meni je taj projekat doneo sreću i mir. Moja unuka Ginevra se tu udala, moji drugi unuci i praunuci mi takođe dolaze često u goste. Svoju knjigu posvetila sam Ginevri, a velika radost se desila 27. maja ove godine jer je rodila svoje treće dete, prvu ćerku koju je nazvala po meni - Marela.
Bavljenje cvećem je postalo pod stare dane moja glavna preokupacija, cveće diše i živi, kao i mi. Svakoga dana, pronalazim načine kako da još lepše cveta, bilo po suncu ili po oluji."
Odlomak iz knjige "Poslednji labud", Marele Anjeli (2014)
Pogledajte i odlomak iz dokumentarnog filma ove čuvene italijanske porodice:
