Vojvoda Ivan Kosančić je istorijska ličnost, i bio je sin Ognjena Kosančića, viteza iz pratnje Dušana Silnog. Poreklom je iz Gornje Toplice, kraj sliva rečice Kosanice, kod Kuršumlije. Titulu najboljeg mačevalca tadašnje srpske vojske, s početka 14. veka, stekao je i zbog posebnog stila i načina borbe istovremeno sa dva mača – dugim i kratkim.
Drugo ime po kome je bio poznat je Zmaj od Radana. To ime se dovodi u vezu sa viteškim Redom Zmaja ili Redom Svetog Đorđa i veruje se da je bio pravoslavni templar.
Zbog izuzetnih viteških sposobnosti i spremnosti u narodu se verovalo da je nadljudskog, odnosno vilinskog roda. Verovalo se i da je poput grčkog junaka Ahila – neranjiv, ali i da govori nemušt (životinjski) jezik. Neretko, njemu se pripisuju epiteti slični onima koje je imao Sveti Georgije i ostali sveti ratnici.
Kosančić Ivan je bio izuzetno obrazovan i tečno je govorio nekoliko jezika. A od svih srpskih vitezova najbolje je poznavao Osmanlije, njihove običaje, zakone i vojnu taktiku, i bio je jedan od dvanaestorice vitezova koji su predvodili napad na turskog sultana u Kosovskoj bici 1389. godine.
Trojica junaka, Milan Toplica, Ivan Kosančić i Miloš Obilić, u pesmi i narodnom predanju izdvajaju se po lepoti, junaštvu i mudrosti, kao simbol zaveta i podviga.
Ostaci grada Ivana Kosančića, Ivan kula (Ivanova kula), nalaze se na zapadnim obroncima planine Radan, 33 kilometara južno od Kuršumlije.
Nakon Kosovskog boja, grad je došao pod upravu despota Stefana Lazarevića, 1412. godine. Iz ovog utvrđenja su Ivan Kosančić i Milan Toplica, vojskom iz gornje i donje Toplice, prešavši preko Trpeze (visoravan na Radan planini), otišli u Kosovski boj 1389. i u bici izgubili živote.
Odlomak izgubljene pesme “Kosančić Ivan uhodi Turke”:
“Pobratime, Kosančić-Ivane, Jesi l’ tursku uhodio vojsku? Je li mnogo vojske u Turaka? Možemo li s Turci bojak biti? Možemo li Turke pridobiti?” Veli njemu Kosančić-Ivane: “O moj brate, Miloš Obiliću, Ja sam tursku vojsku uvodio, Jeste silna vojska u Turaka: Svi mi da se u so premetnemo, Ne bi Turkom ručka osolili! Evo puno petnaest danaka Ja sve hodah po turskoj ordiji, I ne nađoh kraja ni hesapa: Od Mramora do suva Javora, Od Javora, pobro, do Sazlije, Do Sazlije na ćemer ćuprije, Od ćuprije do grada Zvečana, Od Zvečana, pobro, do Čečana, Od Čečana vrhu do planine: Sve je turska vojska pritisnula, Konj do konja, junak do junaka, Bojna koplja kao čarna gora, Sve barjaci kao i oblaci, A čadori kao i snjegovi; Da iz neba plaha kiša padne, Niđe ne bi na zemljicu pala, Već na dobre konje i junake. Murat pao na Mazgit na polje, Uhvatio i Lab i Sitnicu.” Još ga pita Miloš Obiliću: “Ja Ivane, mio pobratime, Đe je čador silnog car-Murata? Ja sam ti se knezu zatekao Da zakoljem turskog car-Murata, Da mu stanem nogom pod gr’oce.” Al’ govori Kosančić Ivane: “Da lud ti si, mio pobratime! Đe je čador silnog car-Murata, Usred turskog silna taobora, Da ti imaš krila sokolova, Pak da padneš iz neba vedroga, Perje mesa ne bi iznijelo.” Tada Miloš zaklinje Ivana: “O Ivane, da moj mili brate, Nerođeni kao i rođeni! Nemoj tako knezu kazivati, Jer će nam se kneže zabrinuti, I sva će se vojska poplašiti; Već ovako našem knezu kaži: Ima dosta vojske u Turaka, Al’ s’ možemo s njima udariti, I lasno ih pridobit’ možemo, Jera nije vojska od mejdana, Već sve stare hodže i hadžije, Koji boj ni viđeli nisu, Istaom pošli da se hljebom hrane; A i što je vojske u Turaka, Vojska im se jeste poboljela Od bolesti teške srdobolje, A dobri se konji poboljeli Od bolesti konjske sakagije.”
