Njegov podvig je bio taj što je uspeo da preko 200 puta pobegne iz logora, ali i da se vrati u njega, a da pritom nikad ne bude uhvaćen.
Njegova tajna?
Sve što je radio, radio je zbog ljubavi!
Horas Grisli, zvani Džim, pridružio se britanskoj vojsci 1939. godine. Kada se njegov puk iskrcao u Normandiji, Džim je sa grupom vojnika prosleđen u Dankirk gde su se suočili sa moćnom armijom Hitlerove vojske. Međutim, nakon kraće borbe, iscrpljeni i brojčano slabiji britanski vojnici su bili saterani u ćošak. Sklonište su potražili u jednoj napuštenoj štali u okolini Lila, strpljivo čekajući i nadajući se da Nemci neće proveravati baš svaki napušteni seoski objekat i da će, uz malo sreće, samo proći pored njih. Ali, neprijatelj nije bio toliko naivan.U ovakvoj bezizlaznoj situaciji Horasov puk se predao maja 1940. godine.
Usledio je desetonedeljni marš za Holandiju u kome nnogi vojnici nisu preživeli. Većina njih je umrla od gladi, a Džim je preživeo jedući insekte i biljke koje je pronalazio pokraj puta.Nakon deset nedelja marširanja usledilo je trodnevno putovanje vozom, takođe bez vode i hrane, do logora za ratne zarobljenike u Poljskoj. Logor, koji se nalazio u blizini Lamsdorfa, je bio radni logor čiji su zatvorenici radili i obližnjem kamenolomu, vadeći teške mermerne ploče od kojih su pravili nadgrobne spomenike za stradale nemačke vojnike. I upravo na tom mestu Džimi je upoznao Rosu Rauhbah, ljupku ćerku vlasnika kamenoloma koja je tu radila kao prevodilac. Logori za ratne zarobljnike nisu bili ni nalik koncentracionim logorima.
Nemačka je bila potpisnica Ženevske konvencije iz 1929. godine i u najvećoj meri, bez obzira koliko to neverovatno zvučalo, poštovala taj sporazum, posebno kad se radilo o britanskim i američkim vojnicima.Smatra se da je upravo ovakav tretman prema zarobljenicima omogućio Horasu da ostvari svoj podvig.Međutim, ne treba ni umanjivati njegov podvig, jer iako je spadao u povlašćenu grupu, izlagao se velikom riziku jer su nemački stražari imali dozvolu da ubiju sakoga ko se nađe izvan atara logora i pokuša da im pobegne iz vidokruga.
Rosa je bila mlada kćer upravnika kamenoloma u logoru. Horas i Rosa su se brzo zaljubili i započeli ljubavnu vezu. Bila je to ljubav na prvi pogled. Momentalno su "poletele varnice", a nedugo zatim i prvi poljupci u praznim prostorijama velikog kamenoloma - daleko od očiju javnosti.
Rosu je Horas toliko opčinio da je bila spremna da učini sve za njega. Pored redovnog krijumčarenja hrane, za njega i njegove ratne drugove, dostavlala mu je i delove od kojih su napravili radio prijemnik preko koga su slušali vesti na BBC-u.
Međutim, njihova romansa je, bar na kratko, bila prekinuta kada je Horas bio prebačen u logor u blizini Freivaldaua (Jesenik) u Češkoj.
Logor, koji je bio udaljen oko 55 kilomatara od kamenoloma u Lamsdorfu, bio je smešten duboko u nemačkoj teritoriji i okružen gustom šumom. I upravo zbog njegovog položaja, stražari nisu širom otvorenih očiju motrili na ratne zarobljenike jer su verovali da ne postoji teoretska šansa da prežive put do najbliže bezbedne teritorije, koja je u ovom slučaju bila Švedska - oko 675 kilometara prema severu.
Džozef Horas Grisli je cele dve nedelje posmatrao čuvare pažljivo proučavajući njihove navike kako bi ustanovi koje je najbolje vreme za bekstvo.
- Nekoliko drugova bi mi pomoglo da se popnem do visokog prozora kroz koji bi iskočio i nestao u šumi. Zatim bi se na dogovorenom mestu našao sa mojom Rosom. Sastajali smo se dva-tri puta nedeljno i po celu noć vodili ljubav - ispričao je Grisli u jednom intervjuu koji je dao par godina pre smrti.
Posle ovakve celovečernje avanture Horas bi se vratio u logor. Ovaj podvig je uspeo da izvede preko 200 puta za vreme boravka u Freivaldauu.
Grisli nije ostao upamćen samo po "hudinijevskim" nestancima iz logora. On je za života tvrdio da je on žgoljavi mladić sa dobro poznate fotografije iz Drugog svetskog rata koji pogledom strelja Himlera.
- Skinuo sam svoju košulju kako bi mi se videla rebra i kako bi mu (Himleru) preneo poruku da živimo u lošim uslovima i da smo neuhranjeni - ispričao je Horas jednom prilikom.
Međutim, Gaj Volters, istoričar i stručnjak za Drugi svetski rat, nedavno je izneo tvrdnju da se na toj fotografiji ne nalazi Grisli. On tvrdi da je došao do dokaza da je fotografija snimljena u Minsku, nekoliko stotina kilometara udaljenom od logora u kome je boravio Horas, kao i da se na fotografiji nalazi nepoznati ruski vojnik.
Međutim, Grislijeva supruga Brenda, s kojom se oženio 1975. godine, ostala je ogorčena na izjave ovog istoričara koji je njenog muža nazvao "lažljivim starcem kome je pamćenje otkazalo".
- Volela bih da je moj suprug sada živ pa da mu taj istoričar, ako bi smeo, kaže to u lice. Tada bi videli ko govori istinu, a ko laže - ljutito je odgovorila Brenda Grizli, koja je posmatrajući spornu fotografiju prokomentarisala: "Da, to je moj Horas".
Tragičan završetak
Kada su saveznici oslobodili logor u blizini Lamsdorfua, Horas se sa svojim saborcima vratio u Engelsku. Njihova avantura je od skrivenih prostorija u kamenolomu, preko bežanja iz logora, prerasla u dopisivanje putem ljubavnih pisama. Međutim, nije puno prošlo kako su Rosina pisma prestala da stižu na Horasovu adresu. Kasnije je od prijatelja iz Nemačke primio pismo u kome je obavešten da je njegova ljubav preminula na porođaju - zajedno sa bebom.
Džozef Horas "Džim" Grisli nikada nije saznao da li je Rosa nosila njegovo dete.
