Prvo pismo Leonida Šejke Mariji Čudini:
"Draga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem - svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? - ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem. Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je preda mnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.
Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. "Tko od nas nije zauvek stranac i sam." Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam - jednom, bilo kakvom, Vašem pismu. Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim "d", jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ime nešto što mi je blisko. "Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja"… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno. O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem. Najzad da se predstavim i dopišem adresu,
Leonid Šejka V. P. 9775 Titovo Užice
Šejka je rođen aprila 1932. u Beogradu, od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Šejkina majka bila je blaga Katarina Zisić, koja je poticala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je „zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju". No, pored umetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već - doći do sebe. Enciklopedijsko znanje odredilo je razvoj njegove dijalektike čudesnog, omogućilo mu da se nadmoćno i sa lakoćom kreće po raznim duhovnim oblastima,
Krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, Leonid Šejka bio je pokretački duh i glavni teoretičar grupe Medijala, koja je okupljala izrazite pojedince, nudila drugačije stavove i mogućnost različitih likovnih postupaka. Grupu Medijala činili su: Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Olja Ivanjicki, Siniša Vuković, Dado Đurić, Uroš Tošković, Kosta Bradić, Milić Stanković, Vladimir Veličković, Ljuba Popović ...
Leonid Šejka je u tom jezgru bio srž i stožer, neosporni vođa grupe, prvi među jednakima. Zračio je metafizički, intelektualno, kao superiorni mislilac i teoretičar, moralno i etički. Oko njega su se okupljali najznačajniji umetnici, pesnici, književnici, mislioci i sineasti, od Danila Kiša, Mirka Kovača, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Živojina Pavlovića... Veoma je uticao i na nešto mlađu generaciju "nove figuracije", umetnike poput Dragoša Kalajića i dr.
Sam Šejka uneo je sasvim novi duh u srpsko slikarstvo, fantastiku postnadrealizma, težnju ka integralnoj slici. Čitavog života, Šejka je eksperimentisao; bavio se "skupljanjem senki, osluškivanjem školjki, premeravanjem odsjaja", i zalagao se za slikarstvo koje bi integrisalo sve tekovine modernog doba.
Šejka je umeo da na gitari odsvira sve što čuje, a prijatelji tvrde da je bolje interpretirao Bulata Okudžavu od njega samog.
Šejka je bio oženjen sa najvažnijom hrvatskom posleratnom književnicom Marijom Čudinom koju je voleo i opisivao kao renesansnu princezu.
Marija Čudina je rođena je u Lici 1937. godine, završila gimnaziju u Sisku, a potom u Zagrebu studirala jugoslavenske jezike i književnosti. Prekinuvši studije, neko je vreme radila kao novinarka u Slobodnoj Dalmaciji. 1961. godine udala se za umetnika Leonida Šejku te sele zajedno u Beograd gde će ostati do njene smrti 1986. godine.
Ovi šturi podaci su gotovo sve što znamo o njenom životu, kao i to da je bila aktivna sudionica u nadrealističkoj umetničkoj grupi Mediala koju je osnovao Šejka.
Prve pesme Čudina je objavila u Poletu 1954. godine, te nastavila da razvija svoj pesnički stil saađujući sa brojnim časopisima. Slede zbirke Pustinja (1966.) i Tigar (1971.) U dramskom monologu Paralelni Vulkani (1982.) gradi krajolik pustinjske flore i metafizičke faune u kojem je vidljiv uticaj simbolike Šejkinog slikarstva. Amsterdam (1975.) i Divlja duša (1986.) lirske su proze koje opisuju civilizacijsku otuđenost na tragu borhesovske poetike. Nedovršeni roman Nož punog meseca objavljen je posthumno u Splitu.
Marija je bila hrabra, tvrda i svojeglava žena . Žijela je bez zavaravanja. Tako je i pisala: ne zavaravajući ni sebe ni druge.
Pesme su joj prevedene na engleski, holandski, mađarski, poljski i rumunski jezik. Poslednja knjiga koju je završila pre svoje smrti bila je Leonid Šejka: Knjiga za razgledanje, koja je jedina napisana monografija o ovom umetniku.
Hrvatska književnica Marija Čudinom bila je prva Šejkina žena koju je jako voleo, međutim, kasnije je sklopio brak sa Anom Čolak Antić koja je bila istoričarka umetnosti i kustos Galerije „Grafički kolektiv“ sa kojom je počeo svoj put u umetnost i teoriju.
Šejkin odlazak nosi pečat rituala i simbolike. Omiljeni Šejkin slikar, uzor i učitelj, bio je Vermer van Delft, rođen 1632, tačno tri stotine godina pre Šejke. Petnaestog decembra 1970, u snežni, sivi dan, zauvek je otišao Leonid Šejka, istog datuma kada i Vermer.
Šejkin atelje i dalje je simbol za tajnoviti "red i lepotu, raskoš, tišinu i nasladu". Šejka je imao visoko čelo, inteligentne crte lica i delovao je produhovljeno. Moglo se videti da mnogo razmišlja, ali i da mašta, sanjari. Nije bio pričljiv i ne bi počinjao da govori dok ne bi smislio sve što će reći. Pažljivo je slušao sagovornika, nije se prepirao ni ljutio, nikad nije podizao glas. Bio je vrlo prijatan u društvu, čak je samim svojim prisustvom umirivao druge. Ličio je na svoje slikarstvo i na svoje pisanje, možda najviše time što je bio istinski tajanstven. Mada se retko smejao i tek ponekad smeškao, iz njega je zračila vedrina. U stvari, izgledao je kao neko ko samo što se nije nasmejao kao čovek koji je na pragu otkrića velike tajne.
Čini se da je Leonid Šejka, jedan od najznačajnijih likovnih umetnika druge polovine dvadesetog veka sa ovog područja. Sama imena Šejkinih slika, poziv su na san, košmarni, trzav, ali san o istini sveta: „Soba s mapom vulkanske zone", „Inkubus alhemičara Fausta", „Ostrvo Patam", „Kameleonske igre", „Vermerov krčag ili mleko ikona", „Skladište"...
Delo i misao Leonida Šejke su neiscrpni rudnik, zlatni majdan za buduće generacije što su još kasnih šezdesetih spoznali na njegovim izložbama Meret Openhajm i likovni kritičari Berna, Minhena, Ciriha i Bazela.
