On strogo kontroliše javne informacije o svom životu. Za razliku od većine autora Kundera bira da ostane iza svojih knjiga anoniman. Na primer, u najnovijim francuskim izdanjima Kunderinih dela, njegova "zvanična biografija" se sastoji samo od dve rečenice: "Milan Kundera je rođen u Čehoslovačkoj 1929. i od 1975. živi u Francuskoj". Kundera već više decenija živi sa svojm suprugom Verom u Parizu u ulici Recanner.
U svom romanu iz 1978, Knjiga smeha i zaborava, Milan Kundera piše o borbi ljudskog pamćenja protiv zaborava. Kundera, čiji je sledeći roman, Nepodnošljiva laka postojanja (1984), postao međunarodna senzacija, nije u opasnosti da bude zaboravljen. Kao dugogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu napisao je veliki broj romana, eseja i drama koje istražuju "složenost ljudske egzistencije u savremenom svetu".
Kundera je rođen 1929. u Brnu, gde je njegov otac bio muzikolog na univerzitetu. Nakon ranog bavljenja poezijom i džez muzikom, i završetka srednje škole, studirao je muziku, film i književnost u Pragu i na kraju postao profesor svetske književnosti. Kao i mnogi njegovi drugovi umetnici, Kundera se pridružo komunističkoj partiji kao mladić, ali je proteran dve godine kasnije zbog antipartijskih aktivnosti. To se dogodilo 1950. godine, nakon trivijalnog incidenta, zbog jedne razglednice koju je uputio drugarici na kojoj je napisao: "Optimizam je opijum mase! Zdrava atmosfera smrdi na glupost! Živeo Trocki!" Za ove reči je izbačen iz kom-partije (ponovo je primljen 1956).
U narednih nekoliko decenija objavio je pesme, koje su zbog ironičnog tona i erotike osudile češke vlasti, zatim zbirku priča i prvi roman "Šala", koji se kroz pomenutu anegdotu sa razglednicom kao predloškom bavi porastom staljinizma i totalitarizma u Čehoslovačkoj. Sledeće godine učestvovao je na demonstracijama Praško proleće 1968. godine u kojima je imao značajnu ulogu. Nakon sovjetske okupacije zemlje u avgustu, odbio je da prizna svoje političke greške, pa je vlast zabranila njegove knjige, otpustila ga s posla profesora na fakultetu i ponovo ga isterala iz partije.
Kundera je od ranije počeo da objavljuje svoja dela u Francuskoj, pa je živeo tih godina od autorskih honorara za prevode svojih knjiga. Godine 1975, režim je na posredovanje Fransoa Miterana omogućio Kunderi da ode sa suprugom u Francusku i radi na univerzitetu u Renu kao gostujući profesor slovenskih književnosti, gde je ostao do 1978. Nastavak priče je bio očekivan: 1979. godine je lišen čehoslovačkog državljanstva, a francusko je dobio dve godine kasnije.
Posle objavljivanja romana Nepodnošljiva lakoća postojanja (1984), koji je istovremeno i nežna i gorka priča o dvoje ljubavnika, sa brojnim meditacijama o muzici, filozofiji, politici i značenju života (roman je pretočen u odličan film u kojem glumi Danijel Dej-Luis i Žulijet Binoš), Kundera je doživeo novu veliku slavu kod čitalaca i kritike.
- Rođen sam 1. aprila. Ovo ima svoje metafizičko značenje - rekao je jednom Milan Kundera. Kako se kroz život ispostavilo, to nije bila dosetka već duboka istina. Milanov otac Ludvik, bio je cenjeni češki muzikolog i pijanista, šef Muzičke akademije u Brnu, koji je počeo da uči svog sina da svira klavir. Kao učenik i student Milan Kundera koristio je veliku biblioteku svog oca, što je bio dobar preduslov za umetničku i akademsku karijeru. U mladosti je objavljivao liriku koja je unela osveženje u književnost pod kontrolom komunističke ideologije. Veliki uspeh je došao 1967. godine. Njegova novela Žert (Šala) ), komičan, ironičan pogled na privatni život i sudbinu Čeha tokom godina staljinizma; prevedena na više jezika, postigla je velika međunarodna priznanja i pripada danas zlatnom fondu češke proze. Ko nije prošao ta vremena, nikada neće razumeti koliku je popularnost postigao autor ovog romana u bivšoj Čehoslovačkoj. I ne samo kao autor.
Kundera je bio istovremeno i književni teoretičar i pedagog. Predavao je svetsku književnost na FAMU-u. Njegovi studenti se svi se slažu u jednom: bio je odličan učitelj. Insistirao je da svi pročitaju Bibliju od korica do korica i da nauče strani jezik. Na svoje književne radionice donosio je dela evropskih klasika. Izabrani učenik pročitao bi naglas nekoliko strana i posle sat vremena otišli bi svi u kafe- knjižaru. Svi njegovi učenici su ga obožavali.
Prvi Kunderin brak bio je epizoda. Drugi put se oženio 1963. godine, sa Verom Hrabankovom, muzičarkom i kompozitorkom, tv-spikerkom iz Brna. U to vreme nije ni znao koliko će to važan događaj biti za njega. Njihov brak, sa samo dva svedoka, je jedna od tipičnih kunderovskih legendi, koje se prepričavaju posebno u Klubu čeških književnika.
Čak i nakon provere ličnih karata, neposredno pre ceremonije, pisac menja mesto sa svedokom Vojtechom Jestrabom. Setimo se, Kundera je rođen 1. aprila. Matičar i poslužitelj nisu ništa primetili. Jestrab se potpisao u matičnu knjigu kao Kundera, a Kundera kao Jestrab. Živi klasik češke književnosti je skoro četrdeset godina u braku bez braka. U braku falsifikatu. Bilo kako bilo, njegova supruga Vera danas upravlja svim njegovim književnim poslovima, ona je njegova supruga, agent i pomoćnik. Ako bi neki njegov prijatelj tih šesdesetih godina rekao da će Kundera proživeti ostatak svog života sa jednom ženom, a da će na kraju u braku biti zavisniji od svog partnera, verovatno bi mu se smejali.
Ali dogodilo se.
Danas 92-godišnji Milan Kundera čak izlazi do prozora svog pariškog stana da vidi da li se gospođa Vera vraća iz kupovine.
Novinar Njujork Tajmsa, godine 1985. o poseti Milanu Kunderi i njegovoj suprugi Veri, beleži da bračni par živi u tihom delu Monparnasa; njihov mali stan je preuređeno potkrovlje s pogledom na pariske krovove punih golubova. Ono što daje dnevnoj sobi moderan karakter su nadrealističke slike na zidovima. Neke su od čehoslovačkih umetnika; ostale je naslikao sam Kundera - višebojne nadvišene glave i ruke sa dugačkim prstima, koje podsećaju na samog Kunderu.
Vera Kundera je pretežno brineta, kratke kose, u plavim farmerkama. Ona služi vino i vešto ljušti kivi za goste. Bračni par hvali veselu stranu pariškog života - jednostavnost kupovine u obližnjoj Bon Marche-u, egzotično voće u piljari na uglu, umetničke izložbe tokom cele godine. Tokom razgovora sa piscem koji je usledio, Vera je zauzeta u susednoj sobi, kucajući pisma i odgovarajući na telefonske pozive. Važne osobe su zainteresovane za Kunderu, i ona mora da se bavi zahtevima koji dolaze od televizijskih, pozorišnih i filmskih režisera.
Kunderino lice kao da je osenčeno iz dubina Pariza. Samo oči se ističu na licu, intenzivno plave. Govori polako, na kultivisanom francuskom, sa jakim slovenskim naglaskom. "Samo književni rad koji otkriva nepoznat fragment ljudskog postojanja ima razloga da postoji", kaže on. '' Biti pisac ne znači propovedati istinu, znači otkriti istinu ''.
Tokom osamdesetih, Milan Kundera, tada 56-godišnjak, učinio je za svoju rodnu Čehoslovačku ono što je Markes učinio za Latinsku Ameriku 1960-ih, a Solženjicin radio za Rusiju 1970-ih godina. On je privukao zapadnu publiku da čita o istočnoj Evropi. Njegov apel za istinom i unutrašnjom slobodom, bez koje se ne može prepoznati istina, njegovo shvatanje da u potrazi za istinom moramo biti spremni da se pomirimo sa smrću - to su teme koje su zaslužile priznanje kritike, uključujući Jeruzalemsku nagradu za književnost koju je dobio te godine...
Posle devet godina boravka u Francuskoj Kundera je 1984. objavio svoj najpoznatiji roman, Nepodnošljiva lakoća postojanja, priču koja baca duboko ozbiljan pogled na krajnju beznačajnost života i politike, ispričanu kroz svakodnevni život četiri prijatelja u modernom Parizu. Čitaoci su u ovom romanu našli strast, opuštenu razigranost slobodnih ljudi i strogo kontrolisanu erotiku. Kundera je u ovoj noveli uspeo pretvoriti Čehoslovačku svoje mladosti u živopisnu, mitsku, erotičnu zemlju.
Posle izlaska ovog romana visoki češki funkcioner, naslovio je svoju kritiku ove knjige sa "Kič treće generacije". Njegovi kolege pisci pokušali su da ga diskredituju kao nekoga ko piše intelektualnu pornografiju za prosečne zapadne čitaoce. Kundera i zvanična češka književnost stali su opet na dve suprostavljene strane. U to vreme mnogi češki autori iz izgnanstva su počeli da dolaze kući, Kundera nije u tome učestvovao. Naprotiv, još jedan korak ka razlazu dolazi 1986. kada izlazi roman L'Art du, prva Kunderina knjiga napisana na francuskom jeziku. Istovremeno, on se proglasio francuskim piscem. Međutim, uprkos svemu Kundera je danas uz Bohumila Hrabala ostao najveći savremeni češki prozaik.
Kundera se nije vratio u Čehoslovačku sve do raspada Istočnog bloka.
Danas povremeno dolazi u domovinu, uvek inkognito. Prvi put je došao u svoj rodni grad Brno 1990. Putuje u svojoj beloj Ford Kortini, često menjajući sat i putanju dolaska, što izgleda ponekad smešno. Kunderine knjige su do 1989. bile zabranjene u njegovoj domovini. Češki prevodi njegovih knjiga na francuskom i dalje kasne. Tekstove svojih romana revidira pažljivo, pre nego što da dozvolu za objavljivanje. "Videti svoj tekst propušten kroz tuđe ruke, preveden na sopstveni jezik, graniči se sa perverzijom", kaže pisac.
Prema njegovoj želji poslednja dela nisu mu prevedena na češki, dok piratske verzije kruže internetom. Zato nije isključeno da se Kunderini francuski romani u češkom prevodu izađu u zvaničnoj verziji tek za "sto godina". Izgleda da Česi nemaju drugog izbora nego da pristanu na ono na šta je Milan Kundera pozivao svoje učenike na fakultetu pre trideset i pet godina - naučite strane jezike.
Poslednji Kunderin roman The Festival of Insignifcance, koji je objavljen 2014. godine, ima uočljivo mesto u svim knjižarama u Parizu. Kundera se našalio povodom svoje poslednje knjige "Neću više pisati. Od sada je Vera na redu da piše i objavljuje u moje ime."
Kundera je svoj rad podelio u dve kategorije. Prva kategorija obuhvata šest romana napisanih na francuskom i sedam prevoda sa češkog, sa kojima je autor zadovoljan. Druga manje kvalitetna kategorija uključuje književne radove napisane pre prvog romana Šala (1967).
