Kamikaze su tokom vremena postale simbol sulude japanske posvećenosti jednom cilju, a to je u konkrentom slučaju bilo vezano uz samoubilački čin koji je počinjen za sam Japan i cara.
Pod pojmom kamikaze podrazumevaju se piloti samoubice koji su se u Drugom svetskom ratu svojim avionima zabijali najčešće u američke ratne brodove. Njihovo ime se vezuje uz legendu s kraja 13. veka, a prema kojoj se u trenutku kada je mongolska vojska bila blizu pobede nad Japanom, pojavio snažni vetar koji je porazio mongolske napadače. Upravo od tog tzv. božanskog vetra potiče reč kamikaza koja se sastoji od reči kami koja znači božanski i kaze u značenju vetra. Prema japanskom verovanju to je vetar poslat od bogova kako bi došlo do uništenja neprijatelja. Kada je već pred kraj Drugog svetskog rata postalo jasno da Japanci gube došlo je do stvaranja odreda ljudi koji su se svesno žrtvovali za viši cilj, a koji im je mogao doneti određenu prednost u ratu. Prvi takav samoubilački čin desio se tek 1944. godine. Nakon prvih velikih uspeha kamikaze dobijaju zasebnu uniformu s znakom i predstavljaju posebnu kategoriju japanske vojske. Njihovi rezultati su uprkos jačanju američke protivzračne obrane bili odlični sve dok se ljudi nisu počeli prisilno odvlačiti u tu specijalnu jedinicu.
Manje poznati podaci o kamikazama:
1. Piloti su roditeljima pisali oproštajno pismo pre odlaska u misiju, a ono bi nakon njihove smrti bilo poslato roditeljima.
2. Od pilota se očekivalo da bespogovorno umru za svog cara, koji je smatran živim božanstvom. Oni su to prihvatali, a na glavi su nosili samurajsku traku načinjenu od presavijene bele tkanine, ukrašene poetskom kaligrafijom, kao simbolom hrabrosti i smirenosti, odnosno spremnosti na odlazak s ovog sveta. Kamikaza je svojom smrću odavao počast sebi, porodici i zemlji. Ovi su principi utemeljeni na japanskom samurajskom kodeksu nazvanom bušido put ratnika).
3. Većina kamikaza je bila vrlo mlada, a vlasti su zapravo i želele iskoristiti mlade idealisitčke umove za svoje svrhe. Kamikazama je bilo čast “umreti poput padajućih latica trešnje u cvatu”, kako je zaključila profesorica antropologije Emiko Ohnuki-Tierney .
4. Oni nisu imali jasnu viziju neprijatelja, što je povezano s njihovim životnim neiskustvom, ali i vojnom propagandom koja se služila romantičarskim nacionalnim zanosom, a za koji je bilo vredno umreti nezavisno o samom suparniku.
5. Neki piloti kamikaze preživeli su zbog tehničkih problema sa svojim avionima.
6. Prvorođeni sinovi se nisu žrtvovali za cara, a od svih ostalih se očekivalo da budu spremni na samoubilačku misiju.
7. Pre poletanja bi popili svečano piće, obično je to bilo sake (rakija od pirinča).
8. Smatrali su da će se ponovno naći sa svojim saborcima u šintoističkom hramu Yasukuni, smeštenom u Tokiju. Ovaj je hram posvećen poštovanju duhova vojnika koji su poginuli u službi japanskog cara.
NE PROPUSTITE
Selekcija u odabiru onih koji se mogu žrtovati
Svi su oni znali da je za njih izreka “srećno do kraja života neverovatan ishod”, kako je napisao jedan od retkih preživelih pripadnika iz odreda kamikaza Kazua Odachija, u svojoj knjizi “Memoari jednog kamikaze”, odnosno znali su da nemaju vremena za sreću jer im je vreme odbrojano. U pitanju je generacija mladih ljudi Japana, koja je svesno žrtvovana u militarističke svrhe pri čemu je trešnjin cvet, kao simbol krhkosti i prolaznosti života, iskorišten u vojnog propagandi. Ta je propaganda ciljala na mladu grupu ljudi sklonu introspekciji, pobuđujući u njima osećanja potrebe žrtovanja za viši cilj jer život je ionako prolazan. Na taj je način stvorena selekcija između onih, kod kojih takva propaganda zbog iskustvenog aspekta i “šamara realnosti” nije palila, i onih koji su se zbog svoje mladosti i “ludosti” žrtvovali, i na kojima je izrastao novi, današnji Japan.
