Jurij Gagarin je kao prvi čovek poleteo u kosmos 12. aprila 1961. u brodu „Vastok“. Kada je lansiran imao je čin poručnika, a kada se vratio na Zemlju 108 minuta kasnije, preskočivši kapetanski, unapređen je direktno u čin majora.
Posle istorijskog leta u kosmos, Gagarin je, po drugi put krenuo na put oko sveta, ali ne u kosmičkom brodu. Posetio je nekoliko desetina država (ali ne i Srbiju), gde su mu priređeni veličanstveni prijemi. Već 1964. u 30. godini života, dobija čin pukovnika.
Nikolaj Kamanjin, koji je u Vazduhoplovnim snagama SSSR rukovodio programom kosmičkih istraživanja (a čiji ćemo čuveni dnevnik, kao i u slučaju pogibije Komarova, često konsultovati), pod pritiskom državnog i vojnog vrha, zabranio je Gagarinu da leti na borbenim avionima, a o ponovnom letu u kosmos nije bilo ni reči. Gagarin je godinama, kao komandant Odreda kosmonauta u Zvezdanom Gradu, obavljao poslove vezane za organizaciju pripreme sovjetskih kosmonauta. Konačno, septembra 1965. Kamanjin je dozvolio da se Gagarin vrati pripremama za let u kosmos na jednom od prvih brodova nove serije „Sajuz“. Imenovan je za dublera Komarova u prvoj misiji „Sajuz“, ali je mnogo onih koji su verovali, da u slučaju da Komarov nije mogao da poleti, Gagarina nikada ne bi pustili da zauzme mesto u prvom „Sajuzu“, piše astronomija.org.rs
Paralelno sa obukom za let u kosmos, Gagarin je avgusta 1966. uspeo da ubedi Kamanjina da mu dozvoli da se vrati letenju na borbenim avionima. Takođe, molio je da mu se obnove padobranski skokovi, što mu je Kamanjin obećao, ali kao deo priprema za njegov drugi let u kosmos. Najverovatnije da se Gagarin osećao neprijatno u društvu kolega kosmonauta koji su se obučavali za letove u kosmos, a uz to leteli redovno na borbenim avionima.
Tu, u Odredu kosmonauta, posebno među onima koji su došli posle Gagarina, bilo je pravih asova letenja, kosmonauta koji su ranije bili instruktori, čak i probni piloti. A Gagarin je u svojoj letačkoj knjižici imao svega oko 250 časova provedenih za komandama šest različitih tipova aviona. Za njega kao prvog kosmonauta sveta, legendarnu ličnost koja je dobijala činove preko noći (u jesen 1967. već mu se smešio i generalski čin) - uz to bio je zamenik načelnika Centra za obuku kosmonauta - ne leteti mora da je bio težak i neprijatan osećaj. Čak je bio spreman da podnese ostavku na mesto zamenika načelnika Centra za obuku kosmonauta da bi imao više vremena da leti. Kamanjin je to razumeo, znao je da je za pilota lovca najteže kada ne može da leti, tako da mu je dozvolio povratak letenju na borbenim avionima. Ali je tražio od Gagarina da što pre završi Vazduhoplovnu akademiju i postane inženjer-pilot.
Kako od dana kada je postao kosmonaut marta 1960. nikada nije leteo kao pilot borbenih aviona, za Gagarina je pripremljen program trenažnih letova sa iskusnim instruktorom, pukovnikom Vladimirom Serjoginom, na školskim dvosedim avionima tipa MiG-15. U međuvremenu, posle pogibije Komarova, Gagarinu je rečeno da su njegove šanse da ikada ponovo poleti u kosmos praktično jednake nuli.
Krajem februara 1968. Gagarin je diplomirao na Vazduhoplovnoj akademiji „Žukovski“ i postao inženjer. Krajem marta trebala su da uslede njegova dva poslednja trenažna leta na avionu MiG-15, sa instruktorom Serjoginom, posle čega bi, u istom danu, obavio prvi samostalni let na avionu MiG-17. Upravo tada, za vreme poslednjeg trenažnog leta 27. marta 1968. pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, došlo je do nesreće u kojoj je Gagarin poginuo.
Smrt prvog kosmonauta je jedna od misterija koja i sada, gotovo četiri decenije kasnije, zaokuplja pažnju javnosti. Poslednje minute njegovog kratkotrajnog života (imao je 34 godine), o kome se do tada praktično znalo sve, ostale su nerasvetljene.
Tih poslednjih dana marta 1968. kako to često biva, kao da je Gagarin nešto predosećao. Njegova supruga Valentina koja je u to vreme bila u bolnici, rekla je da je iznenada Gagarin pozvao kod kuće foto-reportere i zamolio ih da naprave seriju snimaka. I stvarno, časopis „Aganjok“ je objavio poslednje fotografije Gagarina u porodičnoj atmosferi, sa dvema ćerkama, suprugom... Takođe, rekao je supruzi da neće moći dan pre poslednjeg trenažnog leta da je poseti u bolnici; pa ipak, došao je i ostao sa njom ceo dan. „Kao da je došao da se oprosti sa mnom...“ rekla je ona kasnije.
Izjutra, 27. marta 1968. Gagarin je umesto kolima, na aerodrom Čkalovskaja došao autobusom, skupa sa drugim kosmonautima, što je bilo dosta neobično. Jedan od njih je kasnije ispričao kako je Gagarin zaboravio propusnicu i, iako su ga kolege ubeđivale da njega zna ceo svet i da mu ne treba propusnica za aerodrom, kada je već autobus krenuo, zamolio je vozača da stane da bi se vratio po propusnicu. Za sujeverne pilote i to je bio loš predznak.
Kada je stigao na aerodrom, posle kraćeg medicinskog pregleda i konsultacije sa Serjoginom, Gagarin je saslušao raport dežurnog tehničara o stanju aviona MiG-15 kojim je trebalo da leti, i popeo se u prednju kabinu, ali Serjogina još nije bilo. Pojavio se nekoliko minuta kasnije, vidno nervozan posle nekog neprijatnog telefonskog razgovora. Sa kim je Serjogin to pričao pre kobnog leta i sada je tajna.
Zadatak pilota je bio vrlo jednostavan. Oni su trebali da obave let po krugu na visini od oko 4.000 metara, u oblasti grada Kiržač, istočno od Moskve. Trajanje leta trebalo je da iznosi do trideset minuta. Vreme nije bilo komplikovano za pilotažu; dva sloja oblaka su se nalazila na nebu, prvi na visini od 700-1.200 metara, a drugi na 4.800 metara. Vidljivost ispod oblaka i između dva sloja oblaka iznosila je više od deset kilometara.
Posada ne odgovara na pozive Kontrole
MiG-15 broj 625 je poleteo u 10:19h. Nekoliko minuta avion je leteo obavljajući najjednostavnije manevre, da bi u 10:25 h Gagarin javio da je spreman da obavi glavni zadatak. Samo pet minuta kasnije, na iznenađenje kontrolora leta Gagarin je javio da je zadatak obavljen i da traži dozvolu da okrene avion „po kursu 320 stepeni“ i vrati se na aerodrom. Po planu, za ispunjenje zadatka trebalo je dvadeset, a ne samo pet minuta. Ali, znajući da iza Gagarina sedi Serjogin, koji je bio komandant letačkog puka i koji je bez konsultacija sa Kontrolom mogao da menja plan trenažnog leta, rukovodilac leta, inače potpukovnik po činu, nije želeo da se buni. Zbog čega je trenažni let skraćen za čitavih 15 minuta još jedna je od enigmi kojoj, što je takođe vrlo zanimljivo, komisija koja je istraživala uzroke nesreća nije poklonila posebnu pažnju. U 10:30 h veza sa avionom je izgubljena. Kontrolori su i dalje pokušavali da uspostave vezu, ali odgovora sa aviona nije bilo. Za to vreme redari su i dalje pratili avion, sve do 10:43 h, kada je avion nestao sa radarskog ekrana. Tada je avion bio udaljen oko 30 km od aerodroma.
Odmah je u nebo podignut transportni avion IL-14 i nekoliko helikoptera. Oni su više od četiri sata pokušavali da pronađu delove aviona, ali bez uspeha.
Konačno, u 14:50 h pilot helikoptera Mi-4 je javio da vidi delove Gagarinovog aviona 64 km od aerodroma Čkalovskaja, u šumskoj oblasti oko tri kilometra od naselja Novoselovo. Spasilačke ekipe su odmah tamo upućene. Na ovom mestu otvaramo dnevnik generala Kamanjina koji je među prvima stigao na mesto nesreće:
“Naš helikopter je sleteo na rubu šume, nekih 800 metara od mesta pada aviona. Dubina snega je bila više od jednog metra, tako da smo se sa mukom probijali. Kada smo stigli tamo je već bilo oko 30 ljudi. Avion je pao u gustu šumu pri brzini od oko 700-800 km/h. Krila, trup, rezervoari i kabine rasparčani na sitne delove bili su razbacani u pojasu 200 puta 100 metara. Mnoge delove aviona, padobrana i odeće pilota videli smo na visokim granama breza. Kroz izvesno vreme pronašli smo delove gornje vilice sa jednim zlatnim i jednim srebrnim zubom. Lekari, koji su bili sa nama, rekli su da pripadaju Serjoginu. Još uvek nismo našli nijedan detalj koji bi ukazao da je Gagarin takođe poginuo, ali su nade da je on preživeo udes bile sve manje i manje. Uskoro pronađena je planšeta (plan leta - prim. G.I.) za koju se verovalo da pripada Gagarinu, što je moglo da posluži kao osnova da je i on mrtav, ali ona je mogla da ostane u kabini aviona i posle njegovog katapultiranja.
Brzo je padao mrak, tako da su raskopavanja tokom noći i bez komisije za havarije bila nemoguća. Javio sam Brežnjevu i Kosiginu da je Serjogin poginuo i da je smrt Gagarina takođe vrlo verovatna, ali da ću o konačnoj sudbini Gagarina javiti tek narednog jutra, 28. marta, posle detaljne pretrage rejona u kome je avion pao...“
Gagarin identifikovan po mladežu
Malo je bilo onih iz spasilačke ekipe koji su te noći spavali. Ministarstvo odbrane je odmah formiralo komisiju koja je zasedala tokom noći i proanalizirala svu dostupnu dokumentaciju. Intervjuisani su očevici, komandanti, inženjeri, rukovodioci letova, kontrolori. Kosmonaut Nikolajev je potvrdio da je pronađena planšeta pripadala Gagarinu jer je on lično video kada je Gagarin u nju crvenim nalivperom upisao plan leta. Iako to nije bio dovoljan dokaz, članovi komisije su gotovo potpuno bili ubeđeni da je Gagarin poginuo. Naređeno je da se sa prvim zracima Sunca 28. marta pretraga terena nastavi jer je još uvek tinjala nekakva nada da se Gagarin ipak katapultirao i da je možda negde duboko u snežnoj šumi...
U praskozorje članovi komisije su se okupili na aerodromu Čkalovskaja i u dva helikoptera krenuli ponovo prema mestu nesreće. Oko osam izjutra na jednoj grani breze, na visini 10 -12 metara primećena je nekakva tkanina. Ispostavilo se da je to bio komad gornjeg dela Gagarinove pilotske jakne u čijem je džepu pronađen neoštećen kupon za doručak koji je pripadao Gagarinu. Tako je, po generalu Kamanjinu, definitivno ustanovljeno da je Gagarin poginuo. Međutim, kosmonaut Leonov koji je takođe učestovao u iskopavanjima, kaže nešto drugo. Po njemu, delovi tela pilota koji su pronađeni smešteni su u dve posude; teško je bilo razaznati delove tela, tako da se nije znalo čak ni to da li su to delovi samo tela Serjogina ili i Gagarina. Na vrhu, Leonov je primetio deo skalpa sa komadom uva na njemu; iza uva na skalpu je bio mladež. Leonov je tog trenutka definitivno znao da je Gagarin mrtav. Samo nekoliko dana ranije njih dvojica su bila na šišanju; tada se Gagarin šalio sa bricom da pazi na njegov mladež iza uva.
Uveče, 28. marta u prisustvu članova porodice, svih kosmonauta i visokih oficira vazduhoplovstva, ostaci tela Gagarina i Serjogina su kremirani. Sledećeg jutra 29. marta urne sa pepelom izložene su u Krasnozemjanskoj sali Kremlja kroz koju je prošlo više od 40.000 ljudi. Tada su, u jednoj izdvojenoj prostoriji Brežnjev i Kosigin razgovarali sa kosmonautima. Istovremeno, na televiziji general Kamanjin i kosmonauti Bikovski, Leonov i Popovič su nastupili evocirajući svoja sećanja na prvog čoveka koji je leteo u kosmos.
Dok je oko urni bila počasna straža sastavljena od najviših rukovodioca države, generala, maršala, kosmonauta, iskopavanja su nastavljena. Iz jame nastale usled udara aviona, između ostalih delova izvučen je njegov motor, osnovni deo prednje kabine i mnogi drugi detalji. Odmah je ustanovljeno da je motor u trenutku udara aviona bio čitav, znači eliminisana je verzija da je avion eksplodirao u vazduhu. Pronađeni su ručni satovi pilota, ali u takvom stanju da je bilo nemoguće odrediti vreme kada su stali, tj, kada je avion udario u zemlju što je za nalaze komisije bilo veoma važno. Ono što se do tada znalo bilo je da je avion leteo do 10:43 h, do kada je bio praćen radarima.
Narednog dana, 30. marta, stotine hiljade ljudi bilo je u povorci koja je pratila urne sa pepelom dva pilota. U 14:30 h one su stavljene u zidine Kremlja sa jednostavnim crnim tablicama na kojima su napisana imena pilota i datuma rođenja i smrti. Sahranjen je Jurij Gagarin, čovek koji je obeležio jednu epohu i čije je ime zauvek utisnuto u istoriju čovečanstva.
