U karijeri dugoj preko 60 godina Biton je postao internacionalno slavan po svojim glamuroznim i stilizovanim fotografijama poznatih i po dizajnu filmskih i pozorišnih kostima. Za svoj rad na kostimima dobio je dva Oskara, i to za filmove Žiži (1958) i Moja lepa gospođice (1964).
Sesil Biton je rođen 14. januara 1904. u Londonu, tačnije u Hampstedu, kao sin trgovca Ernesta Voltera Hardija Bitona i njegove žene, Eti Sisons. Još kao dete počeo je da se interesuje za svet pozornice sakupljajući novinske isečke o modi i slike glumica.Njegov prvi dodir sa fotografijom bio je preko njegove dadilje koja mu je pozajljivala kameru Kodak 3A, popularni model foto-aparata namenjen i idealan za početnike u ovoj oblasti. Ubrzo mu je fotografija postala hobi, a prve modele pronašao je među članovima svoje porodice. Godine 1918. otišao je na školovanje u Harou, da bi u periodu između 1922. i 1925, nastavio školovanje na Kembridžu. Na Kembridžu je studirao istoriju, umetnost i arhitekturu, ali nikada nije diplomirao. Nakon što je napustio univerzitet, zaposlio se u trgovačkoj firmi svog oca gde se zadržao samo osam dana.
10 FOTOGRAFA KOJI SU PROMENILI TOK MODE: Njihove fotografije su nenadmašna dela! (FOTO)
Svoju karijeru je započeo u Londonu dizajnirajući kataloge jakni i kostime za humanitarne matinee, a istovremeno je studirao profesionalnu fotografiju u studiju Paula Tankveja. Ubrzo je počeo da radi za britansko izdanje časopisa Vog, prvo kao ilustrator, a zatim i kao fotograf. U Londonu 1924. otvara sopstveni studio. Među prvim klijentima našao se i mladi aristokrata Stiven Tenent koji mu je postao i najbolji prijatelj. Ovaj mladi i bogati dendi uveo je Bitona u aristokratske krugove Londona, odnosno u svet za kojim je Biton oduvek žudeo. Drugo važno prijateljstvo koje je sklopio u ovom periodu bilo je sa porodicom Sitvel. Ovu porodicu sačinjavali su književnici modernisti: Idit, Ozbert i Saševerel Sitvel. Iz ovog prijateljstva nastala je čitava serija fotografija na kojoj Idit, Ozbert i Saševerel zauzimaju neobične poze obučeni u ekscentričnu odeću. Prijateljstvo i pokroviteljstvo ove porodice otvorilo mu je vrata umetničkih i avangardnih krugova Londona. Do kasnih dvadesetih Sesil Biton je već bio priznati i traženi modni i društveni fotograf.
Tridesete godine provodi u Americi gde sarađuje sa vodećim holivudskim zvezdama. Za vreme Drugog svetskog rata prijavio se u službu ministarstva informacija Ujedinjenog Kraljevstva kao ratni fotograf. Putovao je po frontovima i fotografisao vojnike, izbeglice, ratnu opremu i objekte. Najpoznatija slika iz ovog ratnog perioda je ona koja prikazuje trogodišnju Ajlin Dun, koja ranjena za vreme bombardovanja Londona, leži u krevetu grleći plišanu igračku.
Nakon Drugog svetskog rata, osim što se vratio fotografisanju holivudske i kulturne elite, započinje i karijeru dizajnera kostima na Brodveju i u Holivudu. Godine 1972. dobija titulu sera. Dve godine kasnije doživljava šlog, koji je kao posledicu doneo trajno oduzimanje desne strane tela. Iako je naučio da piše, slika i namešta foto-aparat levom rukom, smatrao je da više neće moći da zarađuje. Kao rezultat te zabrinutosti ulazi u pregovore sa Filipom Garnerom oko prodaje na aukciji njegovih radova. Umire u svojoj kući u Brodčalku 1980. godine usled srčanog udara.
Privatni život
Sesil Biton je bio prepoznatnjiv po svom dendističkom oblačenju i feminiziranim manirima. Kao student nosio je karmin i mazao nokte. Vrlo rano je otkrio da je, kako je zapisao u svom dnevniku, “užasni, užasni homoseksualac“. Njegove veze sa muškarcima mahom su bile kratkotrajne. Početkom tridestih zaljubljuje se u Pitera Votsona, bogatog kolekcionara umetničkih dela. Iako je i Votson bio homoseksualac, on nikada nije pokazao interesovanje prema Bitonu. U svojim dnevnicima Biton je tvrdio da je navodno imao aferu i sa Garijem Kuperom, koji mu je bio bliski prijatelj tokom života.
Osim homoseksualnih afera Biton je imao i par intimnih veza sa ženama.
Biografi se ne slažu oko toga da li su ove afere svedočile o njegovoj biseksualnosti ili su to bile izleti u heteroseksualnost usled sopstvene autohomofobije.Najpoznatija ovakva veza bila je veza sa glumicom Gretom Garbo. Do njihovog zvaničnog upoznavanja dolazi 1946. kada nastaje prva serija fotografija. Iste godine započinje njihova veza koja je bila otvorenog tipa sa čestim prekidima i ostvarivanju afera sa drugim osobama. Nakon što je Garbo nekoliko puta odbila da se uda za njega, u njihovom odnosu dolazi do hlađenja. 1972. Biton objavljuje treći tom sopstvenog dnevnika u kojem je bilo informacija o njihovoj vezi, što je Greta Garbo doživela kao izdaju i potpuno prekinula bilo kakav kontakt sa njim. Pristala je da ga vidi nakon 8 godina, nekoliko dana pred Bitonovu smrt 1980.
Fotografija
Biton nije stekao veštinu fotografisanja u školama već je bio samouk. Posedovao je temeljno znanje o fotografiji viktorijanskog i edvardijanskog doba. Poseban uticaj na njega ostavile su fotografije Kamile Silvi i tehnika mekog fokusa, koju je primenjivao Emil Oto Hope. Takođe, u njegovim radovima oseća se uticaj engleskih portretista i renesansnih slikara.
Prve uspešne fotografije načinio je fotografišući svoje sestre Nensi i Barbaru (Baba) u kostimima koje je sam sašio. Osim kostima, Biton je osmislio i pozadinu, kombinujući je od maramica, pseudo-firentinskog brokata i šljokičastih mreža. Tu naviku da sam osmišljava kostime i scenografiju na svojim fotografijama primenjivaće često tokom čitave karijere. U fotografijama koje su nastale tridesetih godina oseća se snažan uticaj holivudskog filma. Taj uticaj se prvenstveno ogleda u snažnim kontrastima i izrazitim senkama. Pod uticajem nadrealizma, u svoje fotografije uključuje bizarne kombinacije. Skupocene haljine kombinuje sa mutilicama za jaja, žicama metalnog kreveta i kuhinjskim priborom. Njegovi modeli počinju da nose šešire napravljene od ljusaka od jaja i torbice napravljene od pruća. Nakon nadrealističke faze usledio je uticaj rokokoa. Biton je obilazio antikvarnice tragajući za skulpturama, tavanicama i izbrušenim arabeskama koje bi uključivao u svoje fotografije podražavajući na taj način platna slikara rokokoa, posebno Đovanija Batiste Tijepola. Nakon Drugog svetskog rata njegove fotografije, iako ne gube na ekstravagatnosti, ipak postaju svedenije.
Bitonov objektiv zabeležio je portrete velikog broja najznamenitijih filmskih zvezda, muzičara i intelektualaca njegovog vremena. Neki od najpoznatijih koji su stali ispred njegove kamere su: Stiven Tenent, Gari Kuper, Marlen Ditrih, Greta Garbo, Talula Bankhed, Salvador Dali, Pablo Pikaso, Vinston Čerčil, Marlon Brando, Jul Briner, Vivijen Li, Vita-Sekvil Vest, Edit Sitvel, Žan Kokto, Žan-Pol Sartr, Marija Kalas, Koleta, Gertruda Stajn, Merilin Monro, Odri Hepbern, Ketrin Hepbern, Mej Vest, Elizabet Tejlor, Rudolf Nurejev, Mik Džeger, Endi Vorhol, Kendi Darling, kraljica Elizabet Bouz-Lajon, Džoun Kraford, Grejs Keli, Tenesi Vilijams, Truman Kapote, Merijen Mur i mnogi drugi.
Visoka ekstravagatnost, bajkovitost, glamuroznost, pažljivo tretiranje detalja, načinile su ga jednim od najpoznatijih fotografa svih vremena i donele su mu titulu „Bajrona fotoaparata“. Pisac Truman Kapote je tvrdio da nikada neće izmisliti takvu kameru koja će moći da snimi i obuhvati sve što Biton vidi. Sa druge strane preteranost u detaljima i sladunjavost na nekim fotografijama odbijale su pojedince. Ambivaletnost njegovog fotografskog rada sumira Džin Tornton rečima:„kada je Sesil Biton dobar on je veoma, veoma dobar ali kada je loš, on je užasan... potrebna je genijalnost da bi se bio tako loš.“
Nakon Drugog svetskog rata Biton se posvetio radu na kostimima u pozorištu i na filmu. U pozorištu najpoznatiji su njegovi kostimi za brodvejske postavke predstava: Lepeza gospođe Vindermer (1964), Trava peva (1952), Kvadril (1955), Moja lepa gospođice (1957), Saratoga (1960) i Koko (1970). Za četiri poslednje dobio je Toni nagradu za najbolje kostime.
Biton je dizajnirao i kostime za dvanaest filmova, od kojih su najpoznatiji kostimi za filmove Ana Karenjina (1948), Žiži (1958) i Moja lepa gospođice (1964).
Njegov biograf, Hugo Vikers, sumira značaj Bitona kao fotografa rečima:Mislim da je stvarao neku vrstu magije. Ne samo da je fotografisao većinu zanimljivih, privlačnih i važnih ljudi dvadesetog veka, već je ujedno činio da izgledaju očaravajuće.
