Ćerka čuvenog hrvatskog arhitekte Josipa Markovića kao da je bila predodređena za patnju. Prigrlila ju je i kao da je u njoj i uživala, poistovećujući je sa samim životom.
Odrasla na relaciji Argentina, gde su joj živeli roditelji, Francuska, gde su je odgajali baba i deda, od detinjstva je bila rastrzana zbog odvojenosti, stalnog seljenja i nedostatka pravog doma.
Izrasla je u nesigurnu lepoticu sa licem anđela i dušom ranjene košute. koja svakog trenutka očekuje da puška u rukama lovca opali. Patila je od anksioznosti, depresije i lako se utapala u druge gubeći sopstveni identitet.
Da je život provela kraj nekog drugog, možda bi i pronašla mrvicu sreće. Ovako, upoznala je Pikasa... i sve ostalo bila je samo – tuga.
NE PROPUSTITE
Sudbinski susret
Snezualna i introvertna, nije bilo iznenađenje što je Teodora Marković bila skoro hipnotišućim dejstvom privučena umetnosti. Upisala je studije slikarstva u Parizu, ali se ubrzo prebacila na studije fotografije. Savremenici kažu da je bila izuzetan talenat naročito među portretistima. Družila se sa slikarima i pesnicima Pariza i polako afirmisala kao umetnica.
Sigurno je bio hrabar potez kada je kao dvadesetčetvorogodišnja devojka 1931. u Parizu otvorila samostalni studio. Da proslavi ovaj potez promenila je ime uzevši umetnično – Dora Mar koje je zvučalo pamtljivije i – više šik.
Pikaso i Dora nisu se sreli slučajno. Bila je 1936. kada je, na terasi jednog pariskog kafea, Dora rešila da upozna tog slavnog i ekscentričnog umetnika čuvenog koliko po svojim delima, toliko i po ljubavnim aferama i slomljenim ženskim srcima koja je ostavljao kuda god bi prošao.
Znajući da Pikaso posećuje to mesto, Dora je sedela u društvu prijatelja odsutno se igrajući nožem zabadajući ga između prstiju i čekajući susret... Kako se pokazalo, bio je to susret sa sudbinom.
U jednom momentu, umetnica je promašila. Nož je zabola u prst. Krv je potekla. Pikaso je bio očaran divljom lepoticom koja je tako lako igrala na oštrici noža i skoro pa uzbuđen prizorom elegantne rukavice natopljene krvlju.
Maramicom je zaustavio Dori krv, a rukavicu uzeo i stavio u džep. Kažu, čuvao ju je kao najveću amajliju u ateljeu do kraja života.
Pogledi su im se sreli. Strast i magnetska privlačnost buknuli su skoro istovremeno. Od tog trenutka za Doru je postojao samo on. Od tog trenutka, za Pabla je postojala samo ona... bar za neko vreme...
Veza obeležena skandalima
Incident sa nožem kao da je predvideo da će veza Dore i Pikasa biti sve samo ne mirna. Umetnik, skoro 30 godina stariji od umetnice, u tom trenutku iza sebe je već imao bezbroj ljubavnih avantura, propali brak saruskom balerinom Olgom Hohlovom i vezu sa svojim modelom, lepom Marijom Terezom Valter.
Afera Dore Mar i Pikasa počela je skoro momentalno po njihovom upoznavanju. Slikar je pronašao novu muzu i nije krio oduševljenje novom lepoticom u svom svetu.
Bilo je neizbežno da se dve ljubavnice sretnu. To se dogodilo upravo u Pikasovom ateljeu. Očekivano, pale su teške reči, bilo je tu i šamara, a Dora i Marija su se na kraju i bukvalno potukle. Slikar je uživao.
- Neka bolja pobedi - rekao je.
Ta “bolja”, makar u tom sukobu, bila je Dora. Nakon tuče ona se uselila u Pikasov stan. Marija Tereza morala je da se iseli sa sobom odvodeći i ćerku Maju koju je imala sa Pikasom.
Sukob dve žene Pikaso je ovekovečio na slici “Borba u kavezu” na kojoj je prikazao dve golubice – crna koja je predstavljala Doru Mar čerupala je i pobeđivala belu pticu koja je simbolizovala Mariju Terezu.
Žena koja plače
Kao nekada Olga, Marija Tereza i sve potonje Pikasove ljubavnice, i Dora je postala slikareva muza. Njena senzualnost i osetljivost postale su njegova nepresušna inspiracija. Tokom burne veze koja je trajala skoro celu deceniju, Pikaso je naslikao desetine Dorinih portreta.
Na svima je prikazana kao “žena koja plače” – lepotica tužnih, krupnih očiju koje izjeda neki unutrašnji nemir kome ne može da pronađe lek, pa samim tim ni mir za kojim toliko čezne. Pikaso je govorio kako nikada ne bi mogao da naslika Doru kao “ženu koja se smeje”. Za njega, ona je uvek bila u suzama – lepa, ali očajna i duboko usamljena.
Upravo osećanje otuđenosti progonilo je Doru čak i u trenucima najveće bliskosti sa Pikasom. Hiperosetljiva i nesigurna, u njemu nije pronašla oslonac već pre mučitelja koji kao da je produbljivao strahove uživajući u njenim slabostima.
Ova veza, iako zahtevna i destruktivna, bila je plodonosna. Godine 1937. Pikaso je naslikao “Gerniku”, svoje najpoznatije delo. Dora Mar bila je jedini fotograf koji je zabeležio stvaranje ove slike od početka do kraja, a čak je i sama naslikala jedan manji deo kompozicije. Daleko politički osvešćenija od svoj ljubavnika, Dora je, smatraju istoričari, i bila ta koja je dala ideju za sliku i usmeravala Pikasa tokom njenog stvaranja.
Ljubav zbog koje se odrekla snova
Pikaso je bio zahtevan partner. Ljubomorno je čuvao Doru samo za sebe insistirajući da ostavi fotografiju i isključivo se posveti slikarstvu. Dora je na kraju popustila, odrekavši se oblasti u kojoj je bila svoja i originalna i okrenuvši se slikama koje su, u njenoj izvedbi, bile tek bleda kopija Pikasovog stila.
To, sve češće svađe sa ljubavnikom kome je dosadila i koji je, kao i mnogo puta pre, počeo da se zanima za druge žene, kao i činjenica da nije mogla da ima dece, doprineli su sve lošijem psihičkom stanju Dore Mar.
Kao nekada Marija Tereza, i Dora Mar je morala da se pomiri sa činjenicom da je Pikaso pronašao novu, mlađu ženu koja ga je očarala. Ostavio ju je zbog 40 godina mlađe slikarke Fransoaz Žilo. Bilo je to 1943. iako je njihova veza uz prekide potrajala sve do 1945. godine.
Ostavljena, Dora je doživela nervni slom i dugo se nije oporavila. Navodno, psihijatar koji ju je lečio pokušao je i tretmane elektrošokovima iako su oni u to vreme već bili zabranjeni.
Pikaso joj je kupio kuću u kojoj je živela potpuno izolovano, sama i udaljena od svega zemaljskog, okružena predmetima koje joj je voljeni partner poklonio i sećanjima na njega.
Tek nakon smrti Dore Mar 1997. otkriveno je da je umetnica u nekom trenutku posle raskida sa Pikasom ipak nastavila da stvara. U godinama koje su usledile, njene slike i fotografije na aukcijama dostigle su ogromnu vrednost. Za života, umetnica ih nije javno izlagala.
