U periodu između 1915. i 1945. umetnici su razmenili 25.000 pisama. Alfred Štiglic (1864-1946), američki fotograf, bio je fasciniran ženskom umetnošću kada je upoznao Džordžiju O’Kif 1916. godine. On je imao razumevanja za žene čiji su radovi u to vreme bili u senci dela Getea ili Edvarda Karpentera, koji su smatrali da su žene manje sposobne za intelektualna dostignuća, a više su emotivne i sa jačom intuicijom. Štiglic je smatrao da bi ženska umetnost bila subjektivni doživljaj čiste emocije. U O’Kifovoj je našao i intelektualnog saputnika. Njihova pisma su dokaz zajedničkih pogleda na umetnost ovo dvoje uticajnih ličnosti ranog 20. veka.
PISMO: Džordžija O’Kifi Alfredu Štiglicu
"Najdraži - moje telo je prosto ludo od želje za tobom - ako ne dođeš sutra - ne znam kako da dočekam jutro - pitam se da li tvoje telo želi moje kao što moje želi tvoje - poljupce - vrelinu - vlažnost - sve stopljeno u jedno - zagrljaj čvrst da boli - stisak i borbu."
- Pre jedanaest godina "Džordžija O’Kif Fondacija" poklonila je muzeju Orsaj u Parizu dvadeset i dve fotografije Alfreda Štiglica. Pre toga, manji deo fotografija ustupila je i Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu. Ove institucije su za sada jedine u Evropi koje u svojim zbirkama poseduju radove Alfreda Štiglica. Gest O’Kif Fondacije se može posmatrati kao nastavak ideje koju je slavna američka umetnica počela da sprovodi u delo nakon smrti svoga supruga.
Za Alfreda Štiglica 1917. godina je po mnogo čemu bila presudna. Obležili su je prestanak izlaženja njegovog časopisa Camera Work i zatvaranje galerije "291". Neposredno pred zatvaranje galerije, Štiglic je organizovao izložbu tada malo poznate slikarke Džordžije O’Kif koja će mu postati životni saputnik i muza. Zajedno sa Polom Strandom, Ogistom Rodenom i drugim umetnicima, izvršila je veliki uticaj na njegov rad. Posle 1917. godine Štiglic je napustio ideje i stavove piktorijalizma i okrenuo se modernizmu. To najbolje pokazuju serije apstraktnih fotografija oblaka Ekvivalenti i preko trista fotografija Džordžije O’Kiff. Njeni portreti u enterijeru i eksterijeru, aktovi i snimci ruku, bilo kao celina, ili sastavni deo portreta, spadaju u najbolje fotografije njegove pozne faze.
No, uloga ove umetnice u Štiglicovom životu i radu bila je daleko veća od ljubavnice, supruge, modela.
Štiglic je umro 1946. a već sledeće godine Džordžija O’Kif je preuzela brigu o njegovoj zaostavštini. Pored više od tri hiljade njegovih fotografija, kolekcija je obuhvatala nekoliko stotina fotografija drugih autora, fotoaparate i prateću opremu, biblioteku, slike i crteže vodećih američkih i evropskih umetnika prve polovine XX veka. Njen cilj je bio da kolekciju sredi i podeli je na nekoliko manjih koje bi poklonila muzejima širom Sjedinjenih Američkih Država. Ovim potezom O’Kifova je obezbedila da se veći broj ljudi upozna ne samo s radovima njenog supruga, već i drugih umetnika. Među institucijama kojima je donirala deo Štiglicove zaostavštine je Nacionalna galerija umetnosti u Vašingtonu, Umetnički institut u Čikagu, Bostonski muzej lepih umetnosti, Muzej moderne umetnosti i Metropoliten muzej umetnosti u Njujorku, Kuća Džordža Istmena u Ročesteru i mnoge druge. O Štiglicovom nasleđu, kao i o tome kako će se izlagati, reprodukovati i čuvati njegove fotografije i druga građa, Džordžija O’Kif se brinula do kraja života. Zahvaljujući njenom zalaganju, Alfred Štiglic je upisan kao jedan od najvećih fotografa XX veka i uopšte.
- Samo ako ispružimo ruke videćemo koliko staje darova u njih, ali i koliko druge iz njih možemo darovati. Umetnost komunicira sa čovekom na način koji ima antropološki značaj. Fotografija, slika na platnu, muzička kompozicija, proza, film, ples i druge umetničke forme govore o čovekovom bivstvu u svetu, njegovim osećanjima, mislima i težnjama. Stvaranje je čovekova esencijalna potreba. Priče koje stoje iza umetničkih dela čine spiritualno i intelektualno putovanje koje je, sigurna sam, svakom od nas potrebno.
Alfred Štiglic, 1918.
Ovo je priča o dvama umetnicima, Džordžiji O’Kif i Alfredu Štiglicu, koji su vođeni svojim opsesijama, ljubavlju, romantičnim, osetilnim i intelektualnim težnjama, ostavili divna dela nama koji danas imamo priliku da volimo, stvaramo, sanjamo i da o umetnosti pišemo.
Negde je zapisano da je Štiglic tokom njihovog zajedničkog života napravio preko 300 portreta O’Kif.
Zaveo je kada je imala 15 godina, kasnije otkrila i bolnu tajnu iz detinjstva: Životna priča Nastasje Kinski!(FOTO)
Štiglic se smatra pionirom moderne fotografije. U korak sa revolucijom u slikarstvu, Štiglic je načeo priču o apstraktnoj fotografiji. Pored opsesivne posvećenosti fotografisanju, Štiglic je uživao u slikarstvu i drugim formama umetnosti. Oko sebe je rado sakupljao slikare, pesnike, književne kritičare, filmske umetnike. Mnogi od njih, zahvaljujuci intervenciji Alfreda Štiglica, postali su poznata imena umetnosti dvadesetog veka.
Džordžija O’Kif bila je je talentovana američka slikarka. Rano se istakla specifičnim stilom oslikavanja floralnih motiva. Međutim, u Njujorku umetnica je oskudevala u inspiracji za slikanjem i ostvarenju umetničkog identiteta onakvog kakav je za sebe želela. Sa druge strane, Alfred Štiglic, kao uticajna ličnost svog vremena, bio je magnetno vezan za Njujork. O’Kif dvadesetih godina donosi odluku koja je usmerila sudbine dva umetnika u paralelne, simultane i mimoilažuće živote. O’Kif se seli u Meksiko gde je obuzima radost, volja i inspiracija za radom. Nikad se nije vratila u Njujork.
Iako u velikoj ljubavi, živote nisu završili držeći jedno drugo za ruku.
Prokletstvo većine umetnika jeste otuđenost od konvencionalnog života, od normi i moranja, a iznad svega izdiže se stvaranje kojem nikada neće reći ne.
Fotogafije i slike na platnu prenose emociju koja komunicira sa čovekom koji voli, pati, sanja, ili luta. Ovo je priča o umetnicima koji su svoju ljubav, opsesiju, strast i čežnju zabeležili delima koja su danas melem za naše misli, oči i dušu. Ako postoji melem za dušu, onda je to umetnost.
