Povratak u istoriju

KAKO SU SRBI JEDVA PRIHVATILI KROMPIR: Zvali su ga đavolje seme i katolička podvala, dok Karađorđe nije naredio batine!

Srpski narod i crkva nisu bili oduševljeni ovom biljkom bez koje danas ne možemo da zamislimo većinu jela

Zanimljivosti
Autor:
Foto: Shutterstock

O korisnosti krompira u ljudskoj ishrani nije potrebno govoriti. Međutim, krompir nije lako zaživeo na Balkanu.

Slavni Dositej Obradović je, došavši u oslobođeni Beograd 1806. godine iz Zemuna, poneo sa sobom nekoliko vreća krompira. Bile su to veoma teške i gladne godine, pa je Dositej želeo da se Srbi prehrane, naročito preko dugih zima kada im je ishrana bila prilično siromašna i kada je stanovništvo masovno umiralo zbog teške neuhranjenosti. Dok se iskrcavao u luci, Dositej naredi da se pažljivo postupa sa vrećama krompira i da se odlože na tamno i suvo mesto.

I Karađorđe i ostali članovi Praviteljstvujušćeg sovjeta serbskog nisu bili ni malo poverljivi prema krompiru.

Dositej zato naredi jednog dana da se krompir obari onako kako je naložio i da se potom posluži u odaji gde će biti on sa članovima Sovjeta. Kada su doneli vruć krompir, svi su bili u neverici i niko se, pored Dositejevog nutkanja, nije usudio da ga proba, ne samo zato što nisu znali kako se jede, nego i iz straha da ne bude kojim slučajem otrovan (tj. da mu neko od prisutnih tajno ne radi o glavi).

Viđevši da je "vrag odneo šalu", Dositej prvi poseže za krompirom i stade da ga ljušti pred svima i jede. Kada su videli da je ovaj navalio i na drugi, pa na treći i da mu nije ništa, i ostali se osmeliše uz osmehe da pruže ruku i da uzmu po krompir jedući ga upravo onako kako je to činio veliki Dositej.

Dositej Obradović
foto: Wikipedia / SimonKTemplar

Dositej potom kaza Karađorđu da jednu poveću vreću krompira treba zasaditi i objasni mu kako se krompir obrađuje. Došlo vreme i vađenja useva, a kako je godina bila povoljna i izdašna, ostalo je krompira i za novu sadnju.

Godine 1808. bilo je dovoljno krompira da se podeli Srbima i da počne masovnije da se sadi. Međutim, Srbi iz Beogradskog pašaluka ni da čuju da uzmu, a kamoli da posade to „đavolsko seme“ o kome su se već uveliko raspredale svakojake neverovatne priče.

Čuvši da seljaci odbijaju da prime i sade krompir, Karađorđe izda naredbu u kojoj je stajalo da se ima svako kazniti javnim bičevanjem sa deset udaraca kandžijom, ukoliko ne preuzme krompir i njegovo seme.

Ni ova kazna nije mogla da natera neposlušne seljake da se prihvate gajenja krompira, pogotovo što su imali i otvorenu podršku neobrazovanih sveštenika koji su sa podozrenjem gledali na krompir kao „na katoličku podvalu“ i koji su podržavali narodne praznoverice i raširene priče.

Tek kada su oborknezovi, kao najodgovornija lica za stanje u svojim kneževinama, počeli da dobijaju batine zbog nepristajanja svojih seljaka da uzgajaju ovu biljku, seljaci su počeli da masovnije gaje krompir, ali opet ne svojevoljno, već zato što su bili prisiljeni batinama.

Karađorđe, Karađorđe Petrović
foto: Profimedia

Tako se vrlo brzo krompir raširio po Srbiji, a u narodu se u to vreme munjevito raširila jedna veoma poučna priča o Svetom Savi, krompiru i đavolu, koja kaže sledeće:

“Umoli đavo Svetog Savu da ugovor načine i da poseju krompir, pa onda što je u zemlji to neka bude Svetoga Save, a što je na zemlji to da njemu ostane. Tako i učine. Poseju krompire, krompiri izniknu, ukaže se najpre čimina (busen), potom cvet i za njim i bobice. Videći ovo, đavo stane prkositi Svetom Savi. No kad bude u jesen, onda čimina opadne i istrune, a Sveti Sava povadi krompire pa u trap. Nadimaše se đavo da pukne od zla videći ovako sebe prevarena i kajaše se što je sa popom posla imao”.

(Akademsko društvo Srpske; Izvor: Predrag Mutavdžić, Anegdote i zanimljivosti sa Balkana, Jasen, Beograd, 2008, str. 24-27)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...