U lirskoj narodnoj pesmi “Srpska đevojka”( U Milice duge trepavice), koju je zapisao Vuk Karadžić, opevane su fizička i duhovna lepota srpske devojke Milice, njeno lepo lice i telo, srdačnost i ljupkost. O Milici i njenom izgledu nam govori mladić koji zanesen njenom izuzetnom lepotom duge tri godine pokušava da joj uhvati pogled i u njenim crnim očima vidi šta ona oseća.
Kakva je bila Milica
Pesma počine opisom Miličinog lepog belog lica i dugih crnih trepavica, toliko dugih da joj prekrivaju crvene jagodice. Ispod trepavica se kriju crne oči, ali mladić nema priliku da ih vidi, jer ih Milica svojim trepavicama krije. Ovaj opis Miličinog spoljašnjeg izgleda je samo povod da se skrene pažnja na njene duhovne osobine i lepotu njene duše koja se više cenila od lepote njenog lica.
Mladić je želeo da sagleda njeno lice koje je stalno sagnuto i njene oči koje su bile sakrivene trepavicama jer joj je pogled oboren ka zemlji samo da bi otkrio šta ona misli o njemu i da li ga je primetila među ostalim momcina. Zato sazova kolo nadajući se da će ga Milica pogledati i otkriti mu svoje misli. Ali, čak i u kolu među ostalim devojkama, Milica ne menja svoje ponašanje. Ona i dalje gleda u zemlju i krije svoje oči, čak i u tenucima kada munje nebo zaparaju.
Dok ostale devojke iznenađeno podižu pogled ka nebu i potpuno otkrivaju i lice i pogled, Milica i dalje gleda u zelenu travu. Ovakvo Miličino držanje je neuobičajeno i neshvatljivo i druge devojke ga objašnjavaju ili kao ludost ili kao preveliku mudrost. One ne znaju da ono samo pokazuje osobine Miličine ličnosti, da je mirna i staložena osoba koja u svakom trenutku zna šta treba da učini, osoba koju ni pojave munja na nebu neće iznenaditi.
Unutrašnje osobine koje su krasile Milicu
Miličina fizička lepota je bila velika, ali je još veća bila njena unutrašnja duševna lepota. Bila je skromna, smerna i stidljiva devojka, mirna i staložena u svakom trenutku.
Podsetimo se i stihova narodne lirske pesme
SRPSKA ĐEVOJKA
U Milice duge trepavice, prekrile joj rumen’ jagodice, jagodice i bijelo lice; ja je gledah tri godine dana, ne mogah joj oči sagledati, crne oči na bijelo lice, već sakupih kolo đevojaka, i u kolu Milicu đevojku, ne bih li joj oči sagledao.
Kada kolo na travi igraše, bješe vedro, pa se naoblači, po oblaku zasjevše munje, sve djevojke k nebu pogledaše, al ne gleda Milica đevojka, već preda se u zelenu travu.
Djevojke joj tiho govoriše: “Oj Milice, naša drugarice! Il’ si luda, il’ odveć mudra? Te sve gledaš u zelenu travu, a ne gledaš s nama u oblake, đe se munje viju po oblaku.”
Al govori Milica đevojka: “Nit’ sam luda, nit’ odviše mudra, nit’ sam vila, da zbijam oblake, već đevojka da gledam preda se.”
